Advokatska kancelarija Radulović

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović ...

TERROR LUCIS

Terror lucis ...

Sud za 15. i 16. mart zakazao završne reči u procesu S. Cvjetanu

Čitanjem nove, precizirane optužnice, pred Okružnim sudom u Beogradu završen je dokazni postupak u slučaju Saša Cvjetan Bivši pripadnik jedinice ...

Advokat Ilija M. Radulović

Čovek odozgo

Rođen u Kamenarima, kod Herceg Novog, u Boki Kotorskoj, 16.septembra 1937.godine, u svešteničkoj porodici. Završio sam Osnovnu školu u Risnu, a Višu realnu gimnaziju u Kotoru dok sam Pravni fakultet završio u Beogradu.

Bio sam sudija Opštinskog suda u Subotici (1966-1970)  i sudija Okružnog suda u Tuzli (1971- 1973.).

A zatim, postao sam advokat u Šapcu, 15.juna 1973.godine, tako što sam advokatsku zakletvu položio pred advokatom Živojinom Šestićem.

Od 01.februara 1997.godine sam advokat u Beogradu.

Inače, imam 1 sina i 3 kćerke. Supruga mi je advokat.

Majka, Smiljka mi je bila majka i domaćica, koja je spadala u najotmenije ljude moga života.

Kao što car David ostavlja etički testament svome sinu da bude hrabar i da bude čovek tako i mene otac, protostavrofor Marko, vaspitava i ukorenjuje u Jevanđeoske istine. Od njega sam saznao da »ko sije u Duh, od Duha će požnjeti vječni život« i »da je blagosloveno biti prognan pravde radi«.

Ovako sam se »rodio odozgo«!

Poštovao sam Mitru vlasti, ali još više Vijenac Života; poštovao sam Svet Vlasništva, ali još više Svet Postojanja; poštovao sam Čašu Zemlje, ali još više Čašu Neba; hoždio sam poštovanim Putem Predaka, ali sam smisao života nalazio na Putu Bogova!

Znao sam da se pravo može shvatiti kao »uništavanje, pljačkanje i rušenje« (Lenjin), ili, da je pravo »gvoždje i krv« (Trocki),ili, da je »sila prvi zakon sveta«(Hitler), ili, da je pravo«politika sile«(Jering), ili, da je »pravo teror«(Robespier),ili, da je »pravo ubijanje«(Sent Žist), ili, da je pravo »podmetanje krivice«(Rišelje),ili, da je »pravo osveta«(Danton), ili, da je«pravo sve ono što je dobro za moj narod«(Gebels),ili, da je »pravo celishodnost«(N.Kriljensko),ili, da je »pravo umetnost dobrog i pravičnog«,ili, da je »pravo nauka o pravednom i nepravednom pošto se upoznaju Božanske i ljudske stvari«(Ulpinian).

U ovom arhipelagu različitih shvatanja prava izabrao sam da služim koncepciji da je »pravo umetnost dobrog i pravičnog« pošto se upoznaju Božanske i ljudske stvari.

Ovim Putem me vodila svetoznalačka misao:

»Delo Neba je Svetlost, delo Zemlje je Plodnost i čovek na Zemlji treba da poveže to dvoje, jer samo iz njih zajedno izvire Blagoslov«.

I etika iz narodne pesme je na ovom Putu:

»Sine Marko, jedini u majke,

bolje Ti je izgubiti glavu,

nego svoju ogrešiti dušu«.

Ovo su etički Himelaji!

A u školi sam upoznao Ivu Andrića i njegovu misao:

»Biti čovek. Rođen bez svoje volje i svoga znanja. Bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sukobe, nepredvidive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. I povrh svega, izdržati svoju misao o svemu tome.

Ukratko, biti čovek«.

Rođen na mestu koje se nalazi ispod mesta na kojem je izrečena misao da »treba služit časti i imenu«, shvatio sam i odlučio da »sijem u Duh« da bih zadobio Vijenac Života.

Ovako vaspitan i odlučen sudio sam u Sudu partijske države, i to u sred jednog Tamnog vilajeta, u Bosni, u Okružnom sudu u Tuzli, tako što sam sudio u Sudu Partijske države kao u Sudu Pravne države.

Gospod je spustio na mene svetli Blagodat da kažem u Sudu jedne Crvene Proklete Avlije da je »sud bliži čoveku nego poretku, bliži slobodi nego vlasti, bliži društvu nego državi«.

Prirodno je da sam doživeo sudbinu tzv. Ikarovog leta, jer partijska država nije mogla da otrpi moje shvatanje da je »zakon u državi ono što je Bog u Svemiru«, niti je dozvolila da ovaj moj Sud Zakona zameni  njen Sud Potrebe.

Uglavnom, naša i međunarodna javnost su osetile da sam u svojim Presudama koncipirao pravo kao umetnost dobrog i pravednog, a ne kao pravo Mača. Lepota Pravnog Duha je zasijala svojom svetlošću i ukazala na Mrak otpasanog Mača Represije.

Ove Presude su ušle, kao prva filozofija prava, u anale prava, jer prvi put sam u istoriji  s v e t s k o g  prava saslušao  e t i č a r a  kao sudskog veštaka, prof.dr.Svetozara Stojanovića u krivičnom predmetu tzv. »Bijeljinske magnetofonske afere«.

Okružni sud u Tuzli je svojom presudom K-136/71 od 19.novembra 1971. godine oslobodio dr Nebojšu Ivkovića da je u toku 1969. i 1970. psovao Josipu Brozu, zvanom Tito, majku, da je psovao Sindikat i Partiju.

Nisam izveo dokaz saslušanjem magnetofonske trage u ovom krivičnom predmetu, koji je predložen od strane javnog tužioca. Na ovom predloženom magnetogramu snimljene su psovke i trebalo je da osudim optuženog zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i  predstavnika iz čl. 174 KZJ.

Medjutim,prilikom proučavnaja ovog krivičnog predmeta  osetio sam da se ovde radi o jednom pokušaju da se privatni deo ličnosti čoveka stavi pod jurisdikciju države. U tom kontekstu se nametnulo pitanje: kakve bi društveno-istorijske posledice nastale ako bi se ovakva traka, snimljena u stanu, u privatnom razgovoru, bez upozorenja, izvela kao dokaz na sudu? Šta bi država od toga dobila? Kakvo bi se društveno zlo sprečilo, ako bi se, recimo, na osnovu ovakve trake osudio jedan gradjanin ? Šta bi ostalo od onog projektovanog ideala o čoveku ?

Izveden je dokaz saslušanjem profesora etike, dr Svetozara Stojanovića i ovo saslušanje predstavlja prvo uvodjenje etike u istoriju svetskog sudstva pošto nikada nije ušao u nijednu sudnicu sveta ovakav profil sudskog veštaka. Inače, poznato je da je najviše pravo najveća nepravda i da postoji velika razlika izmedju pravne norme i etičke norme. Zato je ovo bio prvi pokušaj zbližavanja i venčavanja etičke norme i pravne norme u jednoj sudnici sveta.

Znao sam da bi ovakva traka, izvedena kao dokaz, značila Hirošimu ljudskog dostojanstva i njegovog moralnog digniteta, Hirošimu naših ideala o čoveku. I ne samo to. Ljudi više ne bi govorili već bi mumlali, ne bi govorili već bi ćutali. Prestali bi da govore. Razvila bi se jedna opšta sumnjičavost, jedno nepoverenje medju ljudima, a onaj jaz izmedju privatne i javne persone u čoveku bi se još više produbio.Čovek bi počeo i u drugim ljudima, van sebe, ili, u sebi da traži jednu osnovu za sumnju. Takvi gradjani počeli bi da preuzimaju ulogu policajaca i svi bi se pretvorili u policajce. Čovek bi se našao na poziciji pračoveka, ili, diluvijalnog čoveka, jer više ne bi smeo da govori. On bi tako prestao da postoji, jer bi bila uništena njegova intimna sfera pošto bi bila stavljena pod kontrolu države. Prestao bi da postoji čovek u čoveku  što predstavlja srž svakog humanizma.

Sud, kao organ društva, a i države, mora da vodi računa da se ova etičnost obezbedi u svakodnevnom životu. Isto tako, mora da vodi računa i o moralnom autoritetu države i svih njenih gradjana, jer sud je bliži čoveku nego poretku, bliži slobodi nego vlasti, bliži društvu nego državi. Ovakav sud je zaštitnik osnovnih sloboda i prava  ljudi, samo takav sud može da bude ono što treba da bude Panteon pravde.

O ovome sam vodio računa prilikom donošenja odluke da li da se sasluša ova magnetofonska traka i odbijanjem ove trake sam obezbedio slobodu ljudskog mišljenja i slobodu privatne persone čoveka ,pa sam zato odbio da se ljudska misao stavi pod jurisdikciju države.

Naravno, znao sam da je ovo jeres u odnosu na Sud jednopartijske države i da ću povrediti pravila kućnog reda u Kući Robijanja. Postao sam neposlušnik, loš rob i to se kažnjava u svakoj tamnici.

Profesionalno razapinjanje na Krstu doživeo sam kao nagradu za svoj rad i priznanje da sam bio u zakonu a ne u celishodnosti, u dostojanstvu, a ne u poslušnosti, u slobodi, a ne u ropstvu, u istini, a ne u laži, u pravnoj državi, a ne u partijskoj državi, u zakonitosti, a ne u služenju dnevno  političkim potrebama, u korišćenju dokaza, a ne indicija, u sudu Zakona, a ne u Sudu Uverenja.

Ovu Golgotu doživeo sam kao pepeo i beleg večnosti, pa sam tada  rekao:

»Gospode, hvala Ti što si me darovao ovom sudbinom, a ne sudbinom života jednodnevnog insekta kao što je to slučaj kod sudija u sudu partijske države«.

Ne bih mogao doneti ovakve presude da me moj otac nije vaspitavao u smislu hrabrosti i čovečnost, koja je bila duhovno ukorenjena u  jevandjeoskim istinama kao što je istina »ko sije u Duh, od Duha će požnjeti život večni«, ili, »Blago prognanima  pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko«.

Ovakvo vaspitanje  doživeo sam  kao etički testament koji ostavlja car David svome sinu Solomonu kada mu kaže da bude hrabar i da bude čovek.

Shvatio sam da je Duh čovečiji isečak Duha Večnosti i da vreme koje se ne okrsti večnošću nije vreme.

U vremenu večnosti postoji smisao, život i postojanje, a straha i smrti nema.

Sumatraista bi rekao: seoba ima, smrti nema!

Takvo vaspitanje zna da je Telo bez Duha leš i  odlučih da budem Čovek, a ne leš. Kroz kuću Robovanja koračao sam kao Čovek, a ne kao leš. Stavio sam sebe pod Sud večnosti:

»Ja malo marim što me sudite Vi ili čovečiji dan, ali onaj koji meni sudi jeste Bog. »

Jedino sam ovako naoružan mogao da pobedim crvenog Iroda života večnošću njegovog smisla ! On je bio gospodar moje prolaznosti , ali ne i moje večnosti.

Ovakav duh primećuje da su sudije suda jednopartijske države pravni kerberi, sejmeni, seizi, idemisti, takojevići, evetisti  dnevno-političkih potreba i da služe načelu celishodnosti.

U tamnici se traži porok, a ne vrlina!

Ne kaže bez razloga Stendal da običan čovek ništa tako ne mrzi kao nekoga ko u odnosu na njega poseduje nadmoćnost duha. Protiv jakih pojedinaca stado je neprijateljski raspoloženo, nepravično, neumereno, neskromno, drsko, bezobzirno, kukavično, lažljivo, nemilosrdno, podmuklo, zavidljivo, osvetoljubivo, jer instikt stada ceni sredinu i osrednjost kao nešto najviše i najdragocenije. Nepoverenje postoji samo prema izuzecima, s obzirom –kako kaže Niče- da biti izuzetan znači biti prestupnik !

Meni je poznata prava priroda vlasti u carstvu velikog Inkvizitora, ili, u Carstvu partijske države.

Naime, pravni relativizam partijske države karakteriše  ne  sprovodjenje zakona i nepoštovanje prava. U takvim državama se jedno zbori, a drugo radi pošto  postoji jedna prava vlast,  vladalačka dok ostale vlasti služe samo za paradu.

 Recimo, kada je knez Miloš došao po drugi put na vlast u Srbiju, 25. januara 1859.godine govorio je da će vladati kao »konstitucionalni vladalac« mada se znalo da tako ne može da vlada pošto bi morao da poštuje Ustav iz 1838.godine zbog koga je prvi put napustio kneževski presto. Zato ga je Kabul efendija upitao:

 »A šta ćete raditi dokle se Ustav ne promeni«?

Knez Miloš je odgovorio:

»Neću ga poštovati«!

Korisnije je biti Kain od Avelja, Saul od Davida, Kajafa od Gamalila, Savle od Pavla, ali ovaj dnevni pobednik, bez osećanja večnosti, poražen je uvek od dnevnog gubitnika ukorenjenog u večnost.

Zato se ne kaže bez razloga da nas sudbina poštedi malih pobeda!

I Jevadjelje uči:

»Teško vama koji se smijete sada, jer ćete zaplakati«.

Uostalom, lovćenski pesnik uči: »Blago tome ko dovijeka živi«.

Ovakva primena prirodnog prava u sudskoj praksi, koja je proizašla iz afirmacije shvatanja da je  pravo  umetnost dobrog i pravičnog pošto se upoznaju   božanske i ljudske stvari doživela je Nijagarin vodopad priznanja:

»Azdak iz Tuzle«,(Tihomir Lešić) ili, »Jedini Dostojevski u evropskim sudnicama«(Vuk Drašković) ,ili, »Bodler jugoslovenskog pravosudja« kao metafora najobrazovanijeg čoveka u pravosudju SFR Jugoslavije, ili, »Aristotel istine u ovom vremenu laži«( Dobrica Ćosić), ili, »Sudsko besedništvo od Sokrata do Ilije Radulovića« (Časopis Advokatske Komore Crne Gore),ili,«Pesnik pravde i prava, najumniji advokat ovoga doba«(Dobrica Ćosić).

Jedan poeta sacer, Batrić Nenezić,  osetio je ovo moje hoždenje po Putu Bogova tako što me odlikovao visokim metafizičkim priznanjem, rekavši:

»U pravosudju ljudskih života, Vrhovni sudija, konačno i jedini je ipak Bog.Kako je sve što je njegovo, božansko, tako je i odgovornost njegova božanska. Stoga, Bog kada sudi, On ima i advokata u sebi. To jedinstvo tužbe, odbrane i presude u jednom, taj trag ka ideji apsolutne pravde, gde je sudnica kosmos, a porota večnost, nedohvatan je ljudima.

Ali,Ti, bokeljski maštar, koji si kao djak iz Kotora doskakao Lovćen, umiven čestitošću svešteničkog doma, uputio si se ka tom putu, pa dokle stigneš?

Stigao si daleko, danas se vidi.

Nisi Ti više ni sudija iz Tuzle, niti advokat iz Beograda .Zatvorio si Ti ovog proleća »juristički krug kredom«, odakle sudija i advokat hodaju dalje zajedno.U oku svome »vidio si balvan«, na tudje se nisi nadnosio. Zamonašio si se istini i pravdi. Najlepšu mantiju imaš medju ljudima. Otac Ti se raduje što si je odjenuo i održao tradiciju kuće.

U zdravlje je nosio, mnogaja ljeta.«

 

Stvarno, ovo Ararat priznanje je smisao života, vredniji od života !