Advokatska kancelarija Radulović

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović ...

TERROR LUCIS

Terror lucis ...

Sud za 15. i 16. mart zakazao završne reči u procesu S. Cvjetanu

Čitanjem nove, precizirane optužnice, pred Okružnim sudom u Beogradu završen je dokazni postupak u slučaju Saša Cvjetan Bivši pripadnik jedinice ...

NEKA KAZNA NE BUDE VEĆA OD KRIVICE

Na osnovu Presude Okružnog suda u Novom Sadu broj Km-4/2ooo od 19.aprila 2ooo.godine Osudj.S.J.proglašen je krivim za dva krivična dela teškog slučaja razbojništva iz čl. 169 stav 1 KZRS, krivičnog dela teškog slučaja razbojništva u pokušaju iz čl.169 stav 1 KZRS u vezi čl. 19. KZJ i krivičnog dela neovlašćenog nošenja i držanja vatrenog oružja i municije iz čl. 33 stav l Zakona o oružju i municiji Republike Srbije i izrečena mu je jedinstvena kazna maloletničkog zatvora od 3 godine.

Vrhovni sud Srbije je svojom Presudom , Kžm.41/o4 od 21.marta 2oo5.godine, uvažio Žalbu Branioca, Ilije Radulovića u pogledu odluke o kazni tako što je izrekao kaznu maloletničkog zatvora od 1 godine i 6 meseci !
Na izdržavanje ove Kazne ovaj Osudjenik je stupio ,u Valjevu 31.oktobra 2oo5.godine, u Kazneno Popravni Dom za osudjene maloletnike.

Nije sporno da je svrha vaspitnih mera i maloletničkog zatvora da se maloletnim učiniocima krivičnih dela obezbedi njihovo vaspitanje, prevaspitanje i pravilan razvoj.

Poznato je da postoje ozbiljni razvojni problemi kod svakog čoveka, s obzirom da nije lako uskladiti intelektualni, kognitivni, telesni, psihosocijalni i psihoseksualni razvoj.

U ovoj fazi razvoja dolazi , sasvim spontano dolazi do anksioznosti (strepnje),straha, ambivalencije i depresije, jer se odjednom, iznenada, neočekivano i nepripremljeno mladi čovek nadje u vrtlogu, grotlu i čeljustima života jednog punoletnog lica. Ovakvo razdvajanje od detinjstva teško, nepodnošljivo teško pada mladom čoveku.
Takav slučaj desio se u ovom slučaju !

Nije sporno da je ovaj Osudjenik proveo detinjstvo i mladost u vreme rata, obezglavljenosti, straha, drhtanja,mraka, mržnje,zamračenosti vrlina i otvorenosti poroka, megatonske inflacije, silaženja i propadanja iz jednog povisokog društvenog standarda u siromaštvo, nezaposlenost, jadilo, bedu, bezperspektivnost, nenaviknutost na elementarne poteškoće i teškoće života imajući u vidu da smo odživeli, prethodno, jedan, skoro, poluvekovni elizijumski život.
Ovu atributivnost zla oslanjam na podatak da je ovaj državni prostor izbombardovalo svetsko zlo, 24.marta 1999.godine, neosnovano i nepravedno sa aspekta Medjunarodnog javnog prava. Ovo bombardovanje se ne može osloniti na bilo koje slovo morala, pa je jedno ovakvo čuvstvo bezakonja, samovolje, sile, nepravde, ubijanja, zločina i mraka proizvelo krajnje negativne posledice u psihosocijalnom razvoju ovog Osudjenika.
Kroz ovo raspomamljeno i razjareno vreme prolamao se onaj marmeladovski urlik, koji je stizao i do S.J.,ovako:
„Razumete li, razumete li Vi, poštovani Gospodine, šta to znači, kada se nema kud?
Svaki čovek treba da ima neko mesto kud može poći“.

Ovaj mladi čovek je mogao poći jedino u siromaštvo, mrak, rat, bol, mržnju, stranputičnost, bezvoljnost, jadilo, akediju, psihičku besperspektivnost, kriminal.

Kažu, na Golgotu se teško peti !
I tako, čovek uvek pogreši, brzo i lako pogreši, kada nema perspektive i kada se penje na ovu Goru Krstovanja.
Jednostavno,bljesne u njemu onaj zli, pogani, grbavi Ričard III, koji odlučuje:
„A sada ću biti nitkov“!

U toj i takvoj besperspektivnosti porodi se u čoveku jedno snažno čuvstvo potrebe da otvori Knjigu Mrtvih umesto Knjige Života.

Glas života, svetlosti, smisla, ljubavi, otvorenosti, spasenja i besmrtnosti zamenjuje glas mrtvih, mraka, mržnje, besmisla i dana, s obzirom da Pustinju imamo, Mojsija nemamo; nedoumice imamo, Delfe nemamo; želje i planove imamo,Horivsku kupinu nemamo; mraka imamo, Tavorske svetlosti nemamo; taština, šamara i bičevanja životnih imamo, a Nojeva kovčega nemamo koji bi nas odveo sve tamo do Damaska i omogućio nam preobraženje, metanoju,preumnjenje i osvetljenje !

U ovom životnom dobu, dakle, u mladosti, ne zna se , niti se može znati da pored zemaljskog hleba, postoji i nebeski hleb; da pored zemaljskog pekara, postoji i nebeski pekar; da pored banje za telo postoje banje za dušu; da pored fizičkih dezodoransa postoje duhovni dezodoransi; da pored fizičkih čistionica, postoje i duhovne čistionice; da pored masaža Tela , postoje i masaža Duha; da postoji onaj poznati Aristotelov tripartitni pojam čoveka sastavljen od tela, duše i duha.
Mladost nije vreme puštanja u sebe Božanske svetlosti, nego je bliža djavolskom mraku strasti, taštinama, traženjima, vatrama potvrdjivanja.

Sa svetlošću se jedino krčmi mrak na zemlji i uspešno se probija Pustinja života.

Eto, iz ove osmatračnice trebalo je pogledati kako se psihički i duhovno osećao S.J. i kako se mogao osećati sa svojih 18 godina, 3 meseca i 4 dana.

No, desilo se da je Presuda Okružnog suda u Novom Sadu doneta nakon 4 godine i 7 meseci u odnosu na vreme ovih izvršenih krivičnih dela (februar 1996.godine), s jedne strane i da je ova prvostepena Presuda pisana 4 godine i 5 meseci de iure i de facto izvršenjem krivičnog dela kršenja zakona od strane sudije, sa druge strane !
Ovakav protek vremena od 8 godina i 7 meseci u odnosu na vreme izvršenja ovih krivičnih dela od strane ovog maloletnog osudjenika je dezavuisao ,iskompromitovao, diskvalifikovao i učinio besmislenim svaki smisao ove izrečene Kazne maloletničkog zatvora, s obzirom da je ovaj protek vremena učinio in concreto da sve ono što je bilo osnovano postane neosnovano, ono što je bilo bitno, postane nebitno, ono što je bilo važno, postane nevažno, ono što je bilo smisleno, postane besmisleno, ono što je bilo svrsishodno, postane nesvrsishodno imajući u vidu da mora da postoji vremenska koincidencija izmedju izvršenog crimena i kazne (poene).
Mldb.Osudjenik S.J., nakon 1o godina, u odnosu na vreme izvršenja ovih krivičnih dela, postao je jedan ozbiljni, odgovorni, radni, resocijalizirani, disciplinovani, moralni, pošteni, preumljeni, oteozirani gradjanin ovog državnog prostora.

On je zaključio Vansudsko Poravnanje sa svim Oštećenim Licima u pogledu njihovog obeštećenja materijalne i nematerijalne štete, 7.februara 2oo2.godine i za vreme od 8 godina i 7 meseci (dok je čekao da ova Presuda postane pravosnažna i izvršna i da podje na izdržavanje izrečene kazne maloletničkog zatvora od 1 godine i 6 meseci) svake nedelje prelazio je razdaljinu od 48 km.(pešice) izmedju njegovog sela Budisave i Kovilja (u kome je rodjen slavni svetski pesnik, LAZA KOSTIĆ ) radi prisustvovanja Svetoj Liturgiji. Ovo je ilustracija njegovog potpunog preumljenja, resocijalizacije, preobraćenja,metanoje, usavršavanja, individuacije u ozbiljnog i odgovornog čoveka!
Ovaj predmet postao je izuzetan, unikatan, poseban, naročit, sui generičan po načinu izvršenja krivičnih dela i po dužini sudjenja 4 godine i 7 meseci, a sam održao ZAVRŠNU REČ, koja glasi:
„U jednoj velikoj knjizi o ovom vremenu,“GREŠNIK“,(Dobrica Ćosić) govori se o mladosti sa razumevanjem,dubokim poznavanjem, ljubavlju i širinom , ovako:

„Ja ne volim mladost. To je najnapornije i najteže ljudsko doba. To je najpre doba sporog i teškog saznavanja sveta i bolnog prilagodjavanja njegovim okrutnim zakonima. To je doba nesigurnosti i neizvesnosti u svemu što je život.To je doba kad se telo muči žudnjama i dosadama kao u starosti kostobolja. Doba strepnji i straha od životinje i od ljudi, jakog i nepoznatog, straha od oca i od učitelja, devojke i grubog, zlog druga. To je doba neprestane provere i nadmetanja, u snazi, hrabrosti, veštinama, u znanju i laganju, u dobroti i činjenju zla i nevaljalstava. Govoreći i pišući o svom životu, ljudi najviše lažu o svojoj mladosti baš zato što je ona u ljudskom životu najteža za razumevanje. „
I jedini Nobelovac lepe reči, na ovim prostorima, govori sa adekvatnim razumevanjem o mladosti, rekavši :
„Strogost starijih prema mladjima ne treba naročito podsticati, jer stariji su po samoj prirodi stvari skloni da oštro, do nepravednosti oštro sude sve što dolazi od novog naraštaja i da svoja shvatanja smatraju zauvek utvrdjenim i neprikosnovenim .„

Znači, mladost je Guliver nagona, a Liliputanac razuma !

Presudno pitanje za čoveka glasi :
Da li je on povezan sa nečim beskonačnim ili nije ?
To je najbitnije pitanje ljudskog života. Jedino kada znamo da je ono što nam doista nešto znači važno, možemo da izbegnemo vezivanje svoga interesovanja za beznačajnost i za bilo koji cilj koji nema stvarni značaj. Tako, recimo, zahtevamo od sveta da nam oda priznanje za svojstva koja smatramo svojim vlastitim: za naš talenat ili lepotu. Ukoliko više pridaje važnosti lažnim svojstvima, a ima manje osećanja za ono što je suštinsko,čovek je utoliko manje zadovoljan svojim životom. Oseća se ograničenim zato što je suzio svoje ciljeve i kao posledica takvog stanja javljaju se zavist i ljubomora. Ako shvatimo i osetimo da ovde u ovom životu, već imamo veze sa beskonačnim, naše želje i stavovi se menjaju. U krajnjoj liniji, mi nešto vredimo samo zbog suštine koju otelovljujemo i naš život je promašen ukoliko je neotelovljujemo. U našim odnosima sa drugim ljudima takodje je ključno pitanje : da li je u tom odnosu izražen elemenat beskonačnosti.

Osećanje za večnost može, medjutim, da se dosegne jedino ukoliko imamo u vidu ono najviše moguće . (Karl Gustav Jung)
Nije se mladom čoveku lako snaći u ovom svetu, čudnom, tajnovitom i okadjenom nekom tajnom.
Ovom mišljenju pridružuje se lovćenski pesnik, otkrivajući istinu o pravoj prirodi ljudskoj, metafizičko-poetski :
„Tajna čojku, čovjek je najveća,
Ovoga su u grobu ključevi“.

Ovaj krivičnopravni greh treba privesti uzroku, jer mladost optuženog nije mogla da shvati da je besmisao postala smisao, da su zakon i nasilje postali JEDNO; da je hajdukluk ustoličen kao način života; da je teror postao vladajuća svetska politika; da je govor jatagan; da je osveta postala pravda; da se poraz propagira i doživljava kao pobeda; da je neuspeh postao uspeh; da je porok postao vrlina; da su najgori postali najbolji ; da je propast postala cilj; da se čovek doživljava kao telo umesto da se doživljava kao telo , duša i duh; da je jedini oblik vremena postala prolaznost umesto večnosti !
Jednom rečju,pokrenut je čitav Donji Svet,ili, Orcus !
Čovek je prinudjen da živi u epohi u kojoj likuje sila, koja je neprijateljski nastrojena protiv ličnosti, koja mrzi individualnost, koja želi da potčini čoveka neograničenoj vlasti opšteg, kolektivnoj realnosti, državi, naciji, rodu, plemenu,kolektivitetu. Čovek duha ne može da se pomiri sa rodovnim pogledom na svet, koji se nalazi u osnovi desničarskih i levičarskih socijalizovanih pravaca pošto su nadahnuti nacionalizmom, etatizmom, klerikalizmom, sveobuhvatnim totalitarnim komunizmom, fašizmom, nacizmom ili kosmizmom. Rodovni pogled na svet je banalan i ništa nije prostačkije od nacionalističkog pogleda na svet. Nacija, država, porodica, spoljašnja crkvenost,javnost, socijalni kolektiv, kosmos ima drugorazredno, drugostepeno,avetinjsko značenje i predstavlja zlo u poredjenju sa neponovljivom individualnom sudbinom ljudske ličnosti.
Kvaliteti i vrednosti ljudi nemaju nikakve veze sa njihovim hijerarhijskim odnosom u društvu. Geniji nisu zauzimali nikakav hijerarhijski položaj u društvu i nisu posedovali nikakve hijerarhijske činove, kao, uostalom, ni proroci i sveci. Uostalom, kada je Bog postao Čovek, on je zauzeo poslednje mesto u društvu.Mesija je morao da bude razapet.(Berdjajev)
Profit, sila i moć jedini su zakoni, s obzirom da je svetski kolač materijalnog bogatstva podeljen tako da 12% gradjana sveta koriste 9o % svetskog bogatstva dok preostalih 88% gradjana koristi onih preostalih 1o% materijalnih dobara.
Haos, droga, ubistva, oružje, prevare, kradje, side, klevete, mediji, nemoral, nered, obrnuti Termopili, politika proizvodnje pristanka, šuplji ljudi, stanovnici kanalizacije, vladavina najgorih ljudi kao najboljih, tajkuni, mafija, „bela mafija“, niotkudići, bezimenovići, nikogovići, molerisanje izmetom prosečnosti i praznine najvisočijih, najsakralnijih, najuzvišenijih vrednosti u nacionalnom i svetskom duhu predstavljaju obeležja ovakvog vremena.
Ako je to tako, a jeste, onda mladost teško može da se snadje u ovim mefistofelovskim galaksijama imajući u vidu da teško može da nadje smisao života. Smisao se ne može dati, nego se mora pronaći !
Kako?

Smisao se ne može drukčije ostvariti nego izvršavanjem Riječi Gospodnje:

„Došao sam na Zemlju da bacim oganj, i kako bih voleo da se već zapalio !“
Ovaj Hristov oganj označava unutrašnju duhovnu revoluciju čoveka, koja podrazumeva da se on bori i izbori protiv svojih mrakova, zverinjaka, svoje senke, anonimne moći (zla), besmisla, stranputica, nedoumica, obmana, gladi za vlašću, karijerom, sjajem, slavom, imanjem, zadovoljstvom, taštinom, zlom imajući u vidu da život nije samo uspeh i rezultat, nego ona nerazjašnjiva čistota samosvojne svetlosti koja je iznad svakog smisla i koja u beskrajnosti beskrajno samu sebe želi !

Ova Riječ Gospodnja zahteva da se čovek stavi u doživotni proces usavršavanja, ili, individuacije, ili, teosisa, ili, metanoje,ili, preumnjenja, ili,oboženja; da predje onaj dugi, mučni, iskušenički put od individue (kao biološko-naturalne kategorije) do ličnosti (kao duhovno-religiozne kategorije) pošto samo „ličnosti mogu biti članovi crkve“, kako bi to rekao Jovan Majendorf; da od člana roda krvi postane član roda logosa, heseda, Duha Svetoga pošto samo tako može da postane deo onoga o kome se govori u Enciklici Ut unum sint, ili, Da svi budemo Jedno !(Papa Jovan Pavle II ).
Riječ Gospodnja nalaže:


„Da svi Jedno budu, kao Ti , Oče, što si u meni i Ja u Tebi, da i Oni sa nama Jedno budu.
Slavu koju su im dao , Ja dadoh njima da i Oni budu Jedno, kao što smo mi Jedno, Ja u njima, a Ti u meni, da budu sa svijem u Jednom .“


I srednjovekovni Sulfid Ibn Arabi pridružuje se ovom zahtevu iz jedne sasvim druge verske galaksije, rekavši:
„Moje srce je otvoreno za sve svetove! Za idole sam crkva; za gazele sam prerija; za hodočasnike sam ćaba; za vernike sam Kuran; za Mojsijev Zakon sam kamena ploča.
Moja religija je Ljubav !“


Apostol Pavle peva najlepšu himnu ljubavi:
„Ako jezike čoviječe i andjelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči.
I ako imam proroštvo i znam sva znanja i sve tajne i ako imam svu vjeru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže“.
Samo ljubav vidi; samo ljubav govori; samo ljubav stvara; samo ljubav budi; samo ljubav oprašta 7 puta 7o puta; samo ljubav voli neprijatelje naše, samo ljubav blagosilja one koji nas kunu; samo ljubav čini dobra onima koji nas mrze; samo ljubav se moli Gospodu za one koji nas gone i progone; samo ljubav gasi ono prokleto i djavolsko individualno Ja u nama i ustoličava ono Božansko univerzalno Ja u nama; samo ljubav nas izvodi izvan i iznad života, roda,plemena, naroda, države, teritorije, nacije, dana, vremena, prolaznosti i otvara nas prema celini; samo ljubav pobedjuje u nama ono pagansko, nisko, podrumsko, osvetničko ustoličavajući ono što je Novozavetno; samo ljubav vidi da „samo dela ljubavi ostaju“; samo ljubav nas odvodi sa metafizičke stranputice „Ja i Adam smo Jedno“ na metafizički Put „Ja i Hristos smo Jedno !“
Krvno srodstvo, sadržano u filozofemu „Ja i Adam smo Jedno“ je ograničeno, usko, zatvoreno, okaveženo, nedovoljno, prolazno kao „zrno peska na obali mora“, ili, kao „jesenji list na grani“, zamenjeno je duhovnim srodstvom, sadržanim u mišljenju „Ja i Hristos smo Jedno“ u kome nema više „ni Grka, ni Jevreja, ni bogatih, ni siromašnih, ni robova, ni gospodara, jer smo svi mi Jedno u Gospodu Isusu Hristu“, dakle, u Ljubavi !
To je dar Novog Života !


Izvan ovog Hristolikog Puta, Istine i Života čujemo samo glasove iz Nihila !
Recimo,Ivo Andrić ex profundis ,ili, iz najdublje duhovne dubine, izriče jednu misao „za sve godine koje će zatim doći“,ovako:


„Živeći medju ljudima, ja sam se pitao stalno, zašto je sve ono što je duhovno i misaono u životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi.
I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smću kao završetkom svega. Sve što je u njemu duhovno i misaono našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomci sa svojim odelom , oružjem i spravama nadju na nekom dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, nastanjenom zverovima i divljacima.


Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud tuga u umetnosti i pesimizam u nauci“.
Inače, ljudska priroda nije baš tako čista, tako svetačka, tako bezgrešna !

Naprotiv!
F.M.Dostojevski govori o podzemlju čovekove duše, otvoreno, sasvim otvoreno i neskriveno, priznajući :
„U svakom čoveku živi zver, zver sladostrašća, ljudske zlobe, ozlojedjenosti, dubokog nezadovoljstva životom “.
U Pismu A.M.Mojkovu, on se otvoreno pričešćuje istinom o svojoj pravoj antropološkoj prirodi, uzviknuvši:
„Moja priroda je podla i odveć podložna strastima, svuda i u svemu ja idem do kraja, ja sam čitavog života prekoračivao granice“.
Mikelandjelo je još žešći u ovoj oceni ljudske prirode, govoreći :
„Čoveče, ti si car svih zverova, jer je tvoje zverstvo najveće“.
Moćnik iz Vajmara, dakle, Gete, pridružuje se ovim antropološkim ocenama:
„Mogu da se unesem u najstrašnijeg zločinca i da ga shvatim, ali ne i u glupog čoveka.“
Najbliži ovoj istini je pesnik, Ralf Valdo Emerson svojim neobičnim , retkim, izuzetnim, dubokim priznanjem o sebi,navodeći:


„Nema zločina kojeg nisam poželeo !“
Dobri, vedri, sunčani, osmišljeni, zaljubljenik u prirodu, Ruso potvrdjuje ovakve aksiološke sudove o čovekovoj prirodi, kazavši:


„Čovek je grabljiva zver.“
Jedan od prvih kriminologa sveta, Mejbli Eliot, započela je jedno svoje predavanje u Filadelfiji, neobično i istinito :
„Sugradjani i prestupnici .“
O čovekovoj prirodi drukčije se ne misli ni na dalekom Severu Evrope, jer je Seren Kirkegard, alias rečeno, danski Sokrat, prosto zavapio:
„Oh, da mi je samo šest meseci da budem čovek!“
Pesnik Hiperboreje, Miloš Crnjanski, oseća da pravilno i istinito „Mikelandjelo oseća da su ljudi rasa, koju je začela zmija.“
Očigledno, ljudi su rokfelerski bogati u zlu i dobru .
Uglavnom, činjenica je da zlo postoji u čoveku i u ljudskoj istoriji. Ne zovemo slučajno ovu tajanstvenu moć zla, anonimnom moći. Pošto je suvišno dalje raspravljati da li ova moć zla postoji, ostaje uvek aktuelno pitanje:
Kako se odnositi prema vidljivoj i nevidljivoj borbi dobra i zla u nama i u svetu ?!
Ovu kriminološku aporiju možda je najbolje rešila proročka i duboka misao F.M.Dostojevskog, koja glasi:
„Doćićemo dotle da ćemo zločin smatrati, čak, dužnošću, plemenitim protestom protiv sredine. Pošto je društvo nakazno uredjeno, onda je u njemu nemoguće živeti bez protesta i zločina. Pošto je samo društvo, kao sistem, nenormalno, nemoguće je tražiti odgovornost pojedinca za posledice. Prema tome, prestupnik je nevin i samog zločina kao i da nema. Da ne bi bilo ni prestupa ni prestupnika treba najpre rasčistiti sa nenormalnim društvenim sistemom.Pošto bi lečenje takvog sistema predstavljalo dug i beznadežan posao a i nema efikasnih lekova, treba jednostavno uništiti to društvo i zbrisati taj poredak kao metlom.Početi zatim sve ispočetka, na novim principima, koji su još uvek nepoznati, ali koji ne mogu biti gori od predjašnjih. Naprotiv, postoje velike šanse za uspeh.“
Dakle, stvari se ne objašnjavaju jednom jedinom, nego svima, kazuju nam ove misli, pa in concreto može da utvrdi materijalnu istinu samo jedna složena,kovrdžava, ricava, prostrana, široka, udaljena, znalačka, bogata, omudrena, zapitivačka,celovita, logosna misao.
Srećom, ima ljudi koji ovo znaju i prihvataju !
Jedan „ Znak pored puta „ afirmiše istinitost ovih kriminološko-antropološko-metafizičkih istina o čoveku,upozorivši:
„Mi rodjenu krv prolivamo i jedan drugog sudimo, stalno, nepotrebno, bezdušno i besmisleno, tvrdim srcem i kratkim razumom“.


Ipak, čovek se ne da ni Bogu i zato neće da se preda ovim kriminološkim aporijama, nego hoće da ih na najbolji mogući način reši i razreši !


Dimitrije Matić, profesor Otečestvenog prava u Beogradu, 1849.godine, obratio se budućim pravnicima, učeći ih kako da postanu „poštene i savesne sudije“,savetujući :


„ Bez sudija nema prava, a bez prava, život nema nikakve vrednosti. Sudija je oživotvoreni zakon. Zakon u njemu svoju ličnost i život dobija. Eto vašeg opredeljenja, za koje treba sada da se pripravite, kako ćete mu posle moći odgovoriti. Ako ste odvažni tako, uzvisite se i dobro došli. Ja svom dušom želim , koliko god više mogu, narodu našem izvesti istinite, naučene i sposobne, a pre svega, poštene i savesne sudije.“
Molitva za pravom i pravdom stara je već 23oo godina, jer je još Aristotel priželjkivao da „ići Sudiji, znači ići Pravdi“.
Sud Zakona primeniće načelo individualizacije kazne na jedan prometejsko logosni način, s obzirom da poseduje bogovidjenje, mudrost, posvećenje sedmog mudraca, nezavisnu perspektivu i pouzdanu meru. Sudovanje nije ništa drugo do besmrtna iskra, epifanijska, brahmanska, posvećenička misao.
Takav sudija sedam puta pomnoži sebe sa samim sobom da bi presudio onako kako je to zakonski predvidjeno, odredjeno i naredjeno da se uradi. To je oslobodjeni čovek, nadčulno osvetljen, kako bi rekao Manu.
Ko ne raspolaže logosom, ljubavlju, verom ne može da bude Sudija u Sudu Zakona, nego samo može da bude Pravni Razbojnik u Sudu Potrebe.


Sud Potrebe odmerava Kaznu iz penološke Osmatračnice,koja kaže:
„Neka me svi prezru, ako ti se ne osvetim.“
Ovakvo Sudstvo u celosti prelazi u Carstvo Ćesarevo i Ćesar ume odlično njime da zastrašuje ljude !!!
Element osvetničke eshatologije izuzetno je jak u knjizi Enohovoj, on postoji i kod blaženog Augustina, on postoji i u hrišćanskoj Apokalipsi, on postoji kod Kalvina. Element sadizma i osvete zauzima istaknuto mesto u ovakvom načinu mišljenja. On se može, čak, pronaći u Psalmima !
Ova resantimanska i osvetnička misao proizilazi iz mišljenja Kirilova, koji kaže:
„Cela planeta je laž i stoji na laži i glupom podsmehu; sami zakoni planete su laž i djavolov vodvilj. Čemu živeti ? Odgovori ako si čovek .“(„Zli dusi“ F.M.Dostojevski).
Nije ni čudo što je Kirilov nakon ovakvog mišljenja izvršio samoubistvo, s obzirom da je tražio Večnost tamo gde se može naći jedino Konačnost.


Mržnja predstavlja onu metafizičku Arhimedovu tačku ovakvog besmisla, koju je Anatolij Vasiljevič Lunačarski izrekao programski :


„Nama je potrebna mržnja, a ne ljubav. Iz tih razloga mi moramo da učimo i pamtimo kako da mrzimo i progonimo, jer ćemo samo tim putem osvojiti svet.“
Prerijalska ,ili, Kreontska strogost ne utiče na smanjenje kriminala, uopšte !
Jedino jedna pravno ignorantska, neznalačka, primitivna, lažna, obmanjujuća, zasenjujuća, površna, neuka, prevarantska, divlja, podrumska, mračna, koristoljubiva,dnevna, celishodna, čarolijska, opsenarska i protivzakonita misao smatra da se pooštrenom kaznenom politikom može rešiti pitanje Kriminala !
Uostalom, ovo priznaje jedan od uspešnijih američkih Predsednika, RONALD REGAN, na sesiji Medjunarodne asocijacije šefova policije u Novom Orleanu, 3o. septembra 1981.godine, otkrivajući nemoć Kazne u borbi protiv CRIMENA:
„Zastrašujuća činjenica naše stvarnosti sastoji se u tome što, bez obzira na reč svih članova Vlade, bez obzira na sva istraživanja i analize visokih komisija, bez obzira na sve programe od 14 tačaka i objave rata kriminalitetu, on nastavlja da nezadrživo raste, a zajedno sa njim rastu razočarenja, strah, revolt gradjana. Za proteklih 1o godina broj krivičnih dela sa primenom nasilja poznatih policiji, narastao je za 59 %, a 53 % naših gradjana izjavljuju da se posle zalaska Sunca plaše sami izaći na ulice. 8o% Amerikanaca kažu da ih sada kriminalitet više uznemirava nego što je to bio slučaj pre 5 godina.


Kriminalitet u Americi postao je epidemijom !


Svake godine on odnosi živote 23.000 Amerikanaca, pogadja svaku treću Američku porodicu i dovodi do finansijskog gubitka od najmanje 8,8 milijardi dolara godišnje.
Samo za ovo vreme, dok se nalazim ovde sa Vama, biće ubijen jedan čovek, 9 žena biće silovano, 67 Amerikanaca biće žrtve razbojništva, na 97 ljudi izvršiće se ozbiljni napadi, a po stanovima desiće se 389 kradja !
Ovo će se sve dogoditi u ovih proteklih 3o minuta !“
Isto tako, HELMUT KOHL tvrdi da se u Nemačkoj 1981.godine svakih 1o sekundi izvršavalo jedno krivično delo; da su se u svakoj minuti vršile 4 kradje; da se svakog časa vršilo najmanje 2 razbojništva; da se dnevno 8 puta umišljajno ubijalo i da se svake nedelje izvrši po 1o poštanskih i bankarskih pljački !
Etika zakona potpuno je nemoćna u rešavanju pitanja kriminala, s obzirom da se to pitanje rešava isključivo i samo Etikom Iskupljenja !
Eto, ovako izgleda pravni , kulturni, duhovni, privredni, umetnički, vojni, ekonomski, obaveštajni,ekološki, politički, geopolitički Krov Sveta u pogledu shvatanja uzroka kriminala,koje u potpunosti afirmiše navedenu kriminološku misao F.M.Dostojevskog !


„Ako ljudi u duhovnom redu ne priznaju autoritet, onda ne priznaju ni vlast. Svete stvari dotiču profane, inferiorno sudi višim stvarima, ograničeni je nadmoćan nad mudrim, greška pobedjuje istinu, ljudsko zamenjuje božansko, zemlja igra ulogu neba ,“ kaže Rene Genon u svojoj knjizi „La crise du monde moderne .“
Gde nema vrednosti, tu nema morala; gde nema morala, nema reda; gde nema reda, ima haosa; gde ima haosa, ima mraka; gde ima mraka, ima kriminala; gde nema puta, ima stranputice; gde nema vrednosti, ima šigaljovštine; gde ima kirilovštine, ima besmisla ; gde ima besmisla, ima samoubistava !
U takvim uslovima čovek ne može da živi iznutra, duševno, duhovno, sveto, svetlonosno, osmišljeno, logosno, sakralno, obesmrćeno, transcendentno, ozareno, zlatno, maslinasto, otvoreno, celinasto, čista srca, atmanasto, epifanijasto, nego može jedino da živi onako kako se to živi na Životinjskoj Farmi i u Borbi za Opstanak !
Inače, čovek može da bude trska Paskalova; čovek može da bude „sirak tužni bez igđe ikoga“ Njegošev; čovek može da bude ničevo svih Rusa; čovek može da bude san svih Španaca; čovek može da bude tajna Šekspirova; čovek može da bude magla Unamunova; čovek može da bude zrno peska na obali mora, ili, jesenji list na grani Miloša Crnjanskog; čovek može da bude Adam Kadmon (Čovek Večnosti),ili, Adam (Čovek Prolaznosti).
Znam, dobro znam da se mladost ne može uškopiti, niti smiriti kaznom, niti odmazdom, niti osvetom, niti mržnjom, niti starozavetnim načinom mišljenja „oko za oko, zub za zub“.
Ona se kroti, vaspitava, artikuliše, popravlja, oplemenjuje, resocijalizira, oslobadja, privodi istini, izvodi na put samo razumevanjem, ljubavlju i kulturom.
Kultura sredjuje ličnost, sublimira njegove nagone i uredjuje njegove odnose prema drugima !
„Umetnost je čoveku stvarno neophodna kao što je svakom jelu potrebno malo soli medju prstima ,da mu da ukus i da ga sačuva od kvarenja. Bez nje život može da postane nepotpun, štur i ubog, a sa njom je „i dobro lepše i zlo lakše“, kako kaže Ivan Turgenjev !


Ova misao porodila je misao Euklida iz Megare:
„Neka me svi prezru ako te ne popravim!“
Jedan starac iz Optinske Pustinje, starac Zosima, slaže se sa ovim euklidovskim logosnim mišljenjem, savetujući :
„Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer je ta slika božanske ljubavi vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve Božije stvorove, i celinu i svako zrno peska. Svaki listić, svaku zraku Božiju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar-tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima.“
Sveti Franja Asiški uči da je religiozno osećanje isključivo radosno osećanje. Gaudentes in Domino! On ima isti ton ozbiljnosti i važnosti kada se obraća Bogu i kad se obraća pticama.
Recimo, cvrčak mu skoči na ruku, a Sveti Franja Asiški mu govori:
„Pevaj, pevaj brate, i hvali Gospoda“!
On se dogovara sa životinjama kao što to čini i sa ljudima.
Jednom prilikom, laste mu smetaju da dovrši propoved ljudima na poljani, pa im se obrati molbom:
„Drage sestrice, sad ću ja da govorim; vi ste već dosta cvrkutale; slušajte Božiju Riječ, i ćutite dok ne svršim propoved!“
Laste su umukle i nisu se makle dok nije rečeno završno „AMIN“.
Isto tako, jagnje koje ga je pratilo u crkvu, zastaje kod oltara, klekne kad i drugi kleknu ! Bezbrojne freske sa scenama iz života Svetog Franje Asiškog, naročito u katedrali u Asizu, gde životinje idu za njim, ptice udaraju krilima kad ga vide, gonjene životinje mu se bacaju u naručje- ko zna odakle počinje tu legenda, s obzirom da je religija nevidljiva, u srcu, u ljubavi, u unutrašnjem životu.
Prvih dana meseca oktobra, godine 1226., jedne večeri,preneli su Svetog Franju Asiškog ,u manastirčić Porcionkule, kada je trebao da se oslobodi zemaljskog života, odjednom su doletele ševe, spustile se na krov ćelija, pevajući i plakajući dok je on izdisao !


Iz ovakvog Svetoasijskog osećanja ljubavi poradja se Osmatračnica pravednog prava, ili, ius aequuma !
Zato u ovom krivičnom slučaju proterajmo pogled iz oka ius strictuma, ili, oka strogog prava, s obzirom da gore, tamo gore, nema strogosti pošto se Odozgo ne razmišlja u koordinatama odmazde, represije, resantimana, opresije, strogosti, mržnje, dana, nego ima samo ljubavi, razumevanja, popravljanja i opraštanja pošto se više vrednuje ljudska nesreća, nego ljudski greh !
Za ovakvu situaciju, u kojoj postoji mogućnost primene Suda Zakona, ili, Suda Potrebe, može se reći, gogoljevski reći:
„Tuga je što ne vidiš dobra u dobru!“
Istinitost, verodostojnost, osnovanost i potreba za primenom ove penološke misli iz metafizičko-pravne Osmatračnice „ ala Euklid iz Megare“ proizilazi iz Pisma Optuženog S.J. njegovom Braniocu, koje je napisano na jedan preumljeni način, ovako:
„Nisam mogao da izdržim, a da Vam ne napišem pismo, jer osećam da tako treba. Ne bih ja pisao bilo kome, nego pišem Vama !Stoga osećam dužnost da Vam kažem ono što mislim. Moja žalba će biti i proći. Kao što rekoh, ja nimalo ne sumnjam u Vaš rad, ali zaključili smo da je rezultat krajnje relativna stvar.Takodje smo rekli da se desi da u medicini čovek umre od bezazlene bolesti, jer se to jednostavno dogodi. E, pa možda i ja umrem, ali u pravnom pogledu! No postoji jedna dobra stvar iza svega toga ružnog, a to je da se nikada više neće ponoviti. Nisu meni pomogli planovi gospodje M.S.(predsednice Veća) i naravno neće mi ni pomoći ni 3 godine Zatvora. Gospodine Raduloviću, slaba vajda od svega toga. Naučio sam ja ono što je trebalo i to kroz trnje i kamenje. Evo, prošlo je već skoro 5 godina (inače,sudjenje je trajalo 9 godina) i svo iskustvo kroz koje sam prošao ne bih menjao nizašta na svetu. Ja sam tada zaista bio dete (18 godina), a danas sam normalan, kulturan i zdrav čovek i za to mogu da zahvalim samo Gospodu Bogu, jer bila je to Njegova Volja. Stoga treba da znate da za klijenta imate srećnog i razumnog čoveka, koji će prihvatiti svaki rezultat sudjenja.Ja sam Ja, Gospodine Raduloviću, a ne ono što piše na papiru i mislim da je to ipak najbitnije za mene samog, za moju devojku (sada suprugu), za moje roditelje, za moj zavičaj i za sve ono što volim i za čega živim . Biću jak i preživeću sve.“


Prevoditi smisao ovoga Pisma je nepotrebno, jer jasno govori o njegovom predjenom Putu do Golgote i o Putu od Golgote do Spasenja !


Optuženi je sagledao istinu svoga zla; onda je doživeo pravo pokajanje; pokajanje ga je dovelo do pročišćenja i katarze; katarza ga je dovela do otrežnjenja; otrežnjenje je proizvelo njegovo spasenje; spasenje ga je privelo do osmišljenja; osmišljenje ga je dovelo do ovekovečenja.
Ovaj Put Individuacije (usavršavanja) išao je preko Golgote do Raspeća , preko Raspeća do Slobode, preko Slobode do Istine, preko Istine do Pokajanja, preko Pokajanja do Preumnjenja !
Na Krstu je bljesnula svetlost Istine o onome što je on uradio, pa je shvatio da je religija Golgote suštinski religija Slobode i Istine !
Preobraćenje je doživeo u Riječi Gospodnjoj ! Ono što nije mogla da uradi Etika Zakona uradila je Etika Iskupljenja !
On se oslobodio tada nižih stihija, nagona, instikata, podsvesti, šigaljova, podruma, mraka, senke,praživotinje pronašavši Put prema Istini.
Niko od njegovih predaka, očevih i majčinih, nije koračao u Mraku, nego u Svetlosti !
To je bilo njegovo belo, svetlo, lepo, spasonosno, večno, putno, logosno Otkrovenje, pa sa tim saznanjem naoružao se za čitav život i uverenjem da više nikada neće pogrešiti onako kako je pogrešio.
U čovekovom nesvesnom ne nalaze se samo sirovi nagoni, nego i uzvišene težnje, duhovnost i religiozna osećanja i stremljenja. Čovekova veza s Bogom ne mora biti samo svesna, nego može biti nesvesna, potisnuta.
Čovekovo nesvesno može biti upravljeno ka Bogu i taj nesvesno intendirani Apsolut jeste „Bog nesvesnog“.
Današnji psihički problemi čoveka predstavljaju krizu usled obilja, jer kako kaže Viktor Frankl, prosečan čovek na Zapadu ima od čega da živi, ali ne zna zašto da živi.
Jedan od nacionalnih instituta za mentalno zdravlje u SAD-a izvršio je istraživanje na 7.948 studenata na Američkim visokim školama,pa je došao do zaključka da odprilike 16% od ovih ispitanika vide svoj cilj u tome „da steknu što više novca“ dok preostalih 78 % želi „naći u svom životu smisao i cilj“.

Iz tih razloga se smatra da se najefikasnija borba protiv kriminala vodi logoterapijom, ili, lečenjem voljom za smislom života; ili, hagioterapijom; ili,lečenje dušom; ili, teoterapijom, ili, lečenjem verom u Gospoda !
Takav slučaj desio se u ovom slučaju!
Ovaj vaskrsli čovek, ili, Aristoklej shvatio je da nema dileme izmedju Irodovog Dvora i Vitlejemske štale; niti izmedju Platona i Dionisija; niti izmedju Antigone i Kreonta; niti izmedju Veličine i Karijere; niti izmedju Večnosti i Vremena; niti izmedju Smisla i Nihila; niti izmedju izmedju Aristoa (najboljeg) i Šigaljova (najgoreg) niti izmedju Gradilišta Života i Gradilišta Smrti, niti izmedju Puta i Stranputice, s obzirom da je Život počeo da gleda sa zlatom u očima, sa ljubavlju, sa svetlošću, sa epohama, sa eonima eona, sa smislom, sa vekovima vekova, sa očima „izvan svakog zla“, ne psujući tmine, nego upalivši svoju svetlost i žižak ljubavi svojim životom.
„Težak Vijenac,
Al je voće slatko“.
Svetlost kod Damaska jedino može čoveka da izvede iz njegovog slepog i besciljnog života i odvede do zlatnodobnog čoveka duha, ljubavi, duše ,smisla i vere!
Umesto Glasa iz Haosa uselio se njega Tihi Glas Gospoda, pa je u njemu nestao čovek Dana i ustoličio se novi Dar Života po koridoru Riječi Gospodnje:
„Carstvo Božije je u Vama!“
Glas Ljubavi stavlja Vijenac Života i Razumevanja u izrečenu Kaznu umesto Mača Sile !
Ovakva kazna dolazi Odozgo, jer obezbedjuje njegovo vaspitanje, prevaspitanje, pravilan razvoj, preobraženje, preumnjenje i resocijalizaciju , s obzirom da ona nosi u sebi zakonito i milosrdno Drvo Života umesto protivzakonitog Mača Sile sa Drveta Poznanja Dobra i Zla !
Dakle, na ovom svetlonosnom Putu može se primeniti jurističko-penološko-sotirološka maksima principa individualizacije kazne:
Neka kazna ne bude veća od krivice, ili, Ne maior poena quam culpa sit !“

U Beogradu, 14.decembar 2oo9.g. ILIJA RADULOVIĆ
advokat