Advokatska kancelarija Radulović

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović ...

TERROR LUCIS

Terror lucis ...

Sud za 15. i 16. mart zakazao završne reči u procesu S. Cvjetanu

Čitanjem nove, precizirane optužnice, pred Okružnim sudom u Beogradu završen je dokazni postupak u slučaju Saša Cvjetan Bivši pripadnik jedinice ...

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović

NUŽNA ODBRANA DUŠE

I Jaša Tomić je čovek kod koga je logos jači od erosa, Vitlejemska štala od Irodovog dvora, istina od laži, veličina od karijere, kretanje u duhu od kretanja u svetu, vera od krvi, individuacija (duhovni rast) od status quoa, odnarodjeni intelektualac od ponarodjenog intelektualca, stvarnost od autizma, aristoa od populiste, ličnost od individue, duhovni bidermajer ili kaputlija od sokačkog ološa, civilizacija od tribalizma, usredsredjenost od rasejanosti, univerzalno Ja od individualnog Ja, sloboda od bezbednosti, zakon od sile, duh od profita, Platon od Dionisija, Antigona od Kreonta, Šekspir od kobasičara, Brahman od novčanog čoveka, smisao života od života, Termopili od nikogovića, hrišćanin od fariseja (perisuma), sloboda od aparata, ljubav od mržnje, poštenje od prevare, opraštanje od ressantimana, svetlost od mraka, večnost od dana, opšte dobro od ličnog dobra, Hristos od Varave, gradilišta života od gradilišta smrti, biofilija od nekrofilije, Avelj od Kaina, Maslinska gora Hristova od Oklopnog voza Trockog, revolucija duha od revolucije vlasti, radostan čovek (Serafima Sarovskog) od oknofilnog čoveka, teurg od hotentota, ličnost od individue, Enoh od Šigaljova !

Pravilno je shvatio Riječ Gospodnju, koja glasi:

«Došao sam na Zemlju da bacim Oganj, i kako bih voleo da se već zapalio»!

Ovaj Hristov Oganj označava unutrašnju duhovnu revoluciju čoveka, koja podrazumeva da se on bori i izbori protiv svojih mrakova, zverinjaka, svoje senke, anonimne moći (zla), besmisla, afektivnih prišteva, nedoumica, obmana, taština.

Ova Riječ Gospodnja zahteva da se čovek stavi u doživotni proces individuacije, ili, usavršavanja, ili, teozisa, ili, metanoje, ili, preumnjenja, ili, oboženja, ili, tešuvaha; da predje onaj dugi, mučni, iskušenički put od individue do ličnosti pošto samo «ličnosti mogu biti članovi crkve», kako bi to rekao Jovan Majendorf; da od člana Roda Krvi postane član Roda Logosa, Heseda, Duha Svetoga pošto samo tako može da učestvuje u ostvarenju objavljenog metatafizičko-sotirološko-socijalnog programa:

«Slava Bogu na visini,

I na zemlji mir,

Medju ljudima dobra volja».

Čovek jedino ovako može da postane aristos! To je čovek koji živi iz istog izvora kao i Bog. On nikada ne želi sreću, nego veliki život. Ahilu sreća ne treba, jer ona se cela javlja u njegovom životu!

Jednom rečju, imao je svetlost smelosti, a ne pokornost talenta. Nosio je u sebi nešto od kosmosa, a ne od ovog sveta.

Njegov stav prema religiji i crkvi bio je osoben, kako piše prof.dr. Ljubomirka Krkljuš, utoliko što se nikada nije odrekao vere, ali je bio odlučan protivnik klira, njegove uloge, politike i načina života. Stoga je antiklerikalizam bio jedno od najizrazitijih obeležja Tomićeve političke delatnosti. Ne odričući se religije i ne osporavajući značaj vere, on se u svojim spisima često pozivao na načela i z v o r n e hrišćanske vere, ukazujući na njene deformacije u krilu institucionalizovane crkve, ne libeći se da ponekad ulazi i u teološka pitanja.

On je žestoko napadao Patrijarha Germana Andjelića (1882-1890), Patrijarha Georgija Brankovića (1890-1907) i Patrijarha Lukijana Bogdanovića nazivajući ih «njegova nebiranost», ili, «namet glava», ili, «unijatom» (German Andjelić)!

Bio je borac za ljudsku slobodu, borac u oblasti moralnog, duhovnog, erotskog, borac za hrišćanski moral, a ne za altruistički moral; posedovao je etos vitalnosti, energiju veličine, tirtejsko ohrabrenje, hektičku mističnost, veliku sudbinu, pravednost, zakonitost, agathos (posvećenost životu istine, samosvesti i pravde), vernost sebi i stajanju iza svojih reči, hrabrost, umerenost, dostojanstvo i ljubav!

Gledao je život sa zlatom u očima, sa ljubavlju, sa svetlošću, sa epohama, sa eonima eona, sa smislom, sa vekovima vekova, sa očima «izvan svakog zla», ne psujući na tmine života, nego radije paleći svoju svetlost i žižak ljubavi svojim životom».

«Težak Vjenac,

Al je voće slatko».

Ko ovako sozercava ili sagledava „ovaj svet“ prirodno je da ima univerzalni doživljaj stvari i dogadjaja, žudnju koja prelazi granice sveta !

On je znao da «svet nije harmonija već borba, nije stanje, nego postanak, nije plemenito suparništvo (agon), nego rat (polemos)»; znao je da je «potrebno mnogo snage da bi se moglo živeti i zaboraviti koliko su život i nepravda i s t a stvar» (Niče); znao je da se «fukare ne boje ničega više od izuzetnih ljudi»; znao je da se ovaj život medju prokletnicima, grabljivcima, otimačima, lažonoscima, silnicima, kriminalcima može odživeti jedino enohovskom egzistencijom, koja se sastoji u savezu sa Gospodom i ne mrzeći nikoga; znao je da je psalmopevac u pravu kada smatra da su blagosloveni oni ljudi «kojima je Put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem» i zato se molio Gospodu: «učini od mene čudo dobrote»; znao je da Bog ne blagosilja one koji samo znaju, nego one koji izvršavaju; znao je da je «junaštvo govoriti istinu»; znao je da je ovaj «svijet sostav paklene nesloge» i da ljudsku tragediju ne treba prizivati kao životni put; znao je da ko ne poznaje Tao Te Djing, on ne zna da misli, ko ne poznaje Stari Zavet, on ne poznaje Boga, ko ne poznaje Novi Zavet, on ne zna da živi, ko ne poznaje Vedu, on ne zna šta je stvarnost, ko ne poznaje Tomu Kempijskog, on nije Hrišćanin; znao je da vlast nije Bog, nego Idol; znao je da nema jedne jedine Vere, nego da postoji s a m o Jedan Bog; znao je da treba živeti Svet n e u svoje ime, nego da u ime Sveta treba živeti Sebe; znao je da treba voleti bez Ja i Boga videti bez religije; znao je da ne treba svet mrzeti, nego voleti Boga (bez religije i crkve), a ko Boga voli, taj ništa ne može da mrzi; znao je da disciplina daje snagu, a kultura daje onaj ugled i moralnu nadmoćnost koja, neosetno i ne nailazeći na otpor, pobedjuje; znao je da u životu «preostaje samo ono što izdrži presudu vatre» (Jakob Beme); znao je da «nema ništa bez ljubavi i da samo dela ljubavi ostaju; znao je da život nije samo rezultat, uspeh, ostvarenje, moć, položaj, snaga, karijera, poznatost, slava, «nego i ona nerazjašnjiva čistota samosvojne svetlosti, koja je iznad svakog smisla, koja u beskrajnosti i beskrajno samu sebe želi» (Bela Hamvaš); znao je da se samo pakao ne može popraviti, niti ljudi «razrooke duše»; znao je da s a m o Rimski gradjanin (gradjanin prvog silnika sveta) može da kaže Civis Romanum sum, pa da bude siguran da mu se ništa nepravično i ružno ne može desiti; znao je da je zakonodavna skupština Francuske još 1792.godine donela Uredbu da se svuda podignu oltari sa natpisom: «Gradjanin se radja, živi i umire za la Patrie»; znao je talmudsku istinu da «ako bližnjega izvrgneš ruglu, to je kao da si p r o l i o krv».

Ipak, popunjavao je «uputnice za budućnost», učio da «treba gledati pored narodnosti i na trbu», da se moramo «otresti od opsena»; nosio je u sebi onu misionarsku crtu Viljema Gledstona (1809 – 1898) braneći pravdu gde god ju je video ugroženu, bilo u svojoj zemlji ili tudjoj; živeo je metafizičku istinu da je «čovek pozvan da nastavi stvaranje i da je njegovo delo Osmi dan stvaranja».

Ovakva njegova životna egzistencija poprilično je zaličila na jednu od najblistavijih orfičkih egzistencija u istoriji sveta koju je prezentirao faraon Ehnaton.

Naime, u njegovoj kući, kao što je zapisano, sve cveta, cveta svako živo biće, cveta svaki stub i skulptura, a u bašti svako zrnce peska cveta. Ehnaton je hteo da sa zemlje jednom za svagda progna sve što je mračno i mutno, sve što je beda i patnja, jer je znao da tamo gde postoji lepota odatle beže demoni. Hteo je da ostvari čistu sliku postojanja, da ponovo uspostavi zlatno doba. U istoriji sveta Ehnaton je bio onaj čovek, kako piše Brested, koga je dotakao najviši Duh i čija je težnja bila da i najmanji delić stvaranja smesti u konačni red večne lepote.

To je Čovek Odozgo !

Zbog toga, on je bio jedan realizovan, ostvaren, pliroman, uspravan čovek, koji je bio darovan blagodatima duha, govora, smelosti, hrabrosti, stava, snage, ljubavi, istine, uspravnosti, visine, veličine !

Zato mu se desio „pustinjak iz Sils Marije“ (Niče) :

„Instikt stada ceni sredinu i osrednjost kao nešto najviše i najdragocenije: to je mesto na kome se nalazi većina; način na koji se tu nalazi. Otuda je on protivnik svake hijerarhije i na podizanje odozgo prema gore gleda u isti mah i kao na spuštanje iz većine u manjinu. Stado oseća izuzetak, kako ispod sebe, tako i nad sobom, kao nešto neprijateljsko i štetno. U odnosu prema izuzecima nad njim, prema jačim, moćnijim, mudrijim, plodnijim, njegov trik je u tome da ih nagovori da postanu njegovi pastiri, čuvari, stražari - da mu budu prve sluge: na taj način ono je okrenulo opasnost u korist. U sredini nestaje strah; tu postoji jednakost; tu pojedinac ne oseća svoj život kao prekor, nego kao pravi život, tu vlada zadovoljstvo. Nepoverenje postoji s a m o prema izuzecima; biti izuzetan smatra se za prestup“.

A, prema izuzetnima „stado je neprijateljski raspoloženo, nepravično, neumereno, neskromno, drsko, bezobzirno, kukavično, lažljivo, nemilosrdno, podmuklo, zavidljivo, osvetoljubivo“. (Niče, „Volja za moć“).

Pošto korist i interes predstavljaju suštinu, srž, kvintesencu politike i pošto to odgovara čovekovoj najdubljoj ontološkoj strukturi, onda politička životna ravan, kao jedina, afirmiše sve što je površina, prolazna vrednost, surogat, opsena, čarolija, laž, aksiološki tzv.“vodeni cvet“ pošto većina ljudi smatra da „više vredi gram vlasti od oke pameti“.

Ako je to tako, a vidimo da jeste, proizilazi da je javni život populistički, omračen, drčan, varaličan, galamdžijski, prostački, nikogovićki, sokačko-ološki, paganski, množinski, bezimenovićki, kaveški, zatvoreni, kasarnski, autistički, šupljoljudski, kanalizacijski, životinjsko-farmerski !

Moćnik iz Vajmara kaže:

„Ko se upušta u poslove države, a nije vladar, taj mora da je ili filistar ili hulja ili budala“.

I Jakob Burhart pridružuje se ovom Geteovskom mišljenju, rekavši:

„Politika ne voli darovite, nego prosečne, ograničene, obeležene, poslušne i mediokritete“.

Mark Aldanov (1886-1957) smatra da Termidor traži osrednje, nedarovite, nikogoviće, revolucionare vlasti (Mihajlo - Miša Dimitrijević), a ne revolucionare duha kao što je Jaša Tomić !

U pojavama vlasti nema teofanije (projavljivanje Boga), pa jedan od najznačajnijih mističara duha, Nikolaj Berdjajev, kaže:

„U meni postoji odbojnost prema politici koja predstavlja najjeziviju formu objektivacije ljudskog postojanja, njegovo izbacivanje nekuda prema spolja. Ona se uvek zasniva na laži. Moje gadjenje pak prema politici, dovodilo je ne do odlaska iz sveta, već do želje da se izvrši preokret u tome svetu, da se on izmeni. Politika je u velikoj meri fikcija koja vlada ljudima, parazit koji isisava krv iz ljudi. Čisto političke revolucije su me odbijale od sebe ne samo zbog sredstava borbe koja su primenjivana, zbog negiranja slobode. Odbijalo me je najviše od svega to što one nisu bile revolucionarne duhom, što su u potpunosti negirale duh ili pak prihvatale onaj stari duh. Celokupno političko uredjenje ovog sveta je proračunato na prosečnog, običnog, masovnog čoveka, u kome nema ničeg stvaralačkog. Na tome se zasnivaju država, objektivni moral, revolucije i kontrarevolucije. Svaka država i svaka revolucija, svaka organizacija vlasti dospevaju, medjutim, pod vlast vlastodržaca ovoga sveta“ (Nikolaj Berdjajev „Samospoznaja“, strana 94-95).

Uostalom, jedan od poznatih totalitarista sveta, Nečajev priznaje, de facto priznaje ovu berdjajevsku misao pošto otvoreno izriče zapovest borbe za vlast, ovako:

„Svaki je član naše zadruge osudjenik ! On nema ni sebičnih interesa, ni ličnih stvari, ni osećaja, ni obaveze, ni svojine, pa šta više ni imena, jer sve što je njegovo obuzima jedan jedini interes, jedna jedina strast - revolucija“. (Slobodan Jovanović, II knjiga, strana 126).

Ali, revolucije, i evolucije, i ideologije, i pogledi na svet, i filozofije, i nacionalizmi, i demokratije predstavljaju samo formule za ostvarivanje totalne laži života. One se služe rečima koje lebde daleko, daleko iznad života i one nisu ništa drugo do ideali koji se ne mogu realizovati, jer i ne postoje zato da bi se realizovali, nego se shvataju kao taktika za skrivanje zločinačke stvarnosti u obliku laži, nasilja, eksploatacije, korupcije, nepravdi, bezakonja, vladavine ličnog dobra i vladavine manjine !

Žak Žorž Danton, otrežnjen, sa Bogom u sebi, preobraćen, teoziran, logosan, izašavši na giljotinu sa pogledom proroka, lirovski je urliknuo i kliknuo istinu, urbi et orbi, rekavši:

„Mi smo fukara, mi smo se iz uličnog brloga podigli!

Pre godinu dana, baš na današnji dan, ja sam ustanovio revolucionarni sud:

Neka mi Bog i ljudi oproste za ovo !

Svi su revolucionari Kaini; da su žirondinci ostali u životu, oni bi me isto ovako giljotinovali kao Robespjerovci ! U revoluciji pobedjuje onaj koji je veći lupež ! Kada me povedu na gubilište, ova stoka narod još će klicati: Živela Republika !

Bolje je biti ubogi ribar, nego upravljati ljudima ! (S.Jovanović, „Vodji francuske revolucije“, strana 161).

Zaista, „u Francuskoj se dogodilo samo da je jedna grupa ljudi zamenila drugu i otela joj vlast.

Razume se tu smenu možemo nazvati revolucijom“, piše Mark Aldanov u svojoj knjizi «MISLILAC 1793-1821».

Znači, revolucije, evolucije, filozofije, pogledi na svet, promene, demokratije predstavljaju jedno obično pisanje po vodi, jer ne menjaju odnos (to je suštinska stvar na kojoj je podignuta, izgradjena i zasnovana ova civilizacija) bogatih i siromašnih u korist siromašnih, nego u korist bogatih !

Inače, demokratija je karakterističniji oblik države terorističke manjine, koja živi na osnovnoj laži da je stvorena izbornom voljom većine!

Zna se da više ne živimo u znaku Velikog Inkvizitora, nego profesionalnog zločinca !

Vreme pojave profesionalnog zločinca ne može se tačno utvrditi. Prvi i odlučujući korak u svakom slučaju je učinio Platon koji je u „Državi“ vladaru dopustio laž. Osnova je bila: laž je dopuštena u zajedničkom interesu! Veoma brzo je otkriveno da to može da čini ne samo vladar, nego i svaki novinar, svaki sudija, svaki vodnik, svaki policijski inspektor, svaki bankarski službenik, svaki berzanski činovnik.

Drugi korak je zasluga Makijavelija. Nije dopuštena samo laž u opštem interesu, nego i svaki z l o č i n koji je u opštem interesu, a ponajviše izdaja, prevara, mučko ubistvo, trovanje, zatiranje naroda kao politička praksa. Nestale su postojeće granice izmedju državnika i zločinca. Kasnije su užasno počele da blede razlike izmedju zločinca i raznovrsnih javnih funkcionera, pa je zločin postao priznata i legalna režimska praksa. (Bela Hamvaš „Patam“, strana 29).

Država je zločinac, ili, L etat c est le crime, kaže Alber Kami, s obzirom da je svaka država civitas diaboli !

Nagasaki, Hirošima, Vijetnam, Haiti, Honduras, Irak, Dominikanska Republika, Avganistan, Srbija, Bosna i Hercegovina predstavljaju ogrlicu, rokfelersku ogrlicu „sistematskog nasilja“!

Šigaljov je stalno na sceni i na ceni !

On je preobražen „u podlu, gnusnu, plašljivu, surovu životinju“, koja „potpaljuje, mučki ubija, laže, denuncira, kleveće, bludniči, pijanči“, pošto je ostao bez vere u Boga, pa izmetom svoje neispunjenosti, neostvarenosti, besmisla, praznine, nihila i dana briše i uništava sve porodične, lične, nacionalne, ozbiljne, svete, državne i univerzalne vrednosti.

Na ovaj način odsečene su transcendentalne žile i kruna životnog stabla, razrušen je t e m e l j ljudske zajednice, „razorena su stara vremena, a na njihovo mesto nisu došla nova vremena“.

Njegova (šigaljovska) politička Luča Mikrokozma su vlast, moć, imanje, karijera, uspeh, rezultat, akcija, delo, sukob, mržnja, opsena, čarolija, spoljni svet, požuda za dogadjajima, „ništavne stvari i lažna oduševljenja“, glad za životom, pohlepa sobom, vreme u koordinatama dana, vezivanje za ono što ima kraj i što brzo prolazi !

Ovo su životni krugovi bezbožnog čoveka, koji je poverovao u svoje Ja i koji je „stavio Tijelo sebi za mišicu“ i zato je zaljubljen u sve ono što dolazi Odozdo.

Srećom, „pastir dobri dušu svoju polaže za ovce“, kaže evandjelist Jovan!

Pastirska reč je reč proroka, to je reč u pustinji, uzvik u pustoši, objavljenje Riječi Božije u nepostojanju i glas Carstva Božijeg !

To je jezik logosa, a ne jezik Vavilona !

Bez ove pastirske reči nema istine, bez istine nema slobode, niti čuvstva krivice, bez osećanja greha nema pokajanja, bez pokajanja nema preobraćenja i bez preobraćenja nema prelaska sa stranputice na put života !

Nije bez razloga učenik Ananije rekao Salvu Taršaninu:

„Salve, brate, Gospod Isus, koji Ti se javi na putu kojim si išao, posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetoga“ (Djela Apostolska X, 17).

Kako se sa ove Salvovske staze razbojništva prelazi na Hristov put, istine i života ?!

O tome se govori i propoveda u Upanišadama, Vedama, Kuranu, Talmudu, Egipatskoj Knjizi mrtvih, Zaratrustrinim Gatama, Lin Jiu, Tao Te Djingu, Starom Zavetu, Novom Zavetu !

Ko propoveda i izvršava ovaj Put, Istinu i Život ?!

Ljudi koji raspolažu sa logosom, oni koji nisu zaljubljeni u vlast, imanje i slavu nego u smisao života !

Teško je pronaći i naći ove ljude medju našim bezbožnim narodom, s obzirom da niko nije ispevao takvu asebičnu (bezbožnu) himnu kao što je to ispevao srpski narod, 1870.godine:

„Protiv Boga i vladara,

protiv Popa i oltara,

protiv Krune i skiptara,

i Trgovca kajišara,

borimo se mi !

Ustaj seljo,

Ustaj rode,

Da se spasiš od gospode“!

Ovo je bogohulništvo duhovnih vrednosti !

Isto tako, niko nije izrekao takav vapaj za kolektivizmom kao što je to uradio Toma Vučić-Perišić:

„Ja se ne bojim nikoga: ni Knjaza, ni Saveta, ni Popečitelja, ni Mitropolita i niko ne treba da se boji nikoga !

Mi smo svi ravni !

Što je Knjaz, to je i svinjar,

Što je svinjar, to je i savetnik,

Što je savetnik, to je i terzija,

A što je terzija, to je i sudija.

Svi smo mi jednaki“!

Ipak, postoje ljudi diogenskih i isihastičkih duhovnih profila kao što je to JAŠA TOMIĆ !

Ako je Diogen rekao Aleksandru Makedonskom „ukloni mi se sa Sunca“, onda je i ovaj srpski Diogen, smelo, odvažno, hrabro, istinito, otrežnjujuće i spašavajuće, rekao ono što je rekao o Crkvi, o Patrijarsima, o dinastiji Obrenović, o medjunarodnoj zajednici pošto veliki čovek ima nepodnošljivu potrebu, metafizičku potrebu da pribavlja važnost istini dok uspešan čovek pribavlja važnost i moć laži !

Postoji nepremostivi konflikt izmedju velikog čoveka i uspešnog čoveka!

Na tome konfiliktu je gradjena i sagradjena Legenda o Velikom Inkvizitoru!

Iz tih razloga, Miša Dimitrijević dočekao je Jašu Tomića istim onim pitanjem kojim je Veliki Inkvizitor dočekao Hrista:

„Zašto si došao da nam smetaš“?!

Sukob izmedju velikog čoveka i uspešnog čoveka in concreto predstavljao je sukob izmedju genija i talenta; smelosti i pokornosti; kosmosa i ovoga sveta; kretanja u duhu i kretanja u svetu; teurga koji „stvara kosmos, lepotu kao biće“ i estetičara; duha i profita; veličine i karijere; hrišćanina i fariseja; etike iskupljenja i etike zakona; uzvišenog i prosečnog; herojsko-zanosnog i buržujsko-snalažljivog; nebeske hijerarhije ličnosti i zemaljske hijerarhije činova; lepote kao težnje prema drugom svetu i vrednosti bogatstva, slave, uživanja u raskoši, konforu, sjaju, čaroliji; žrtvovanja svetske koristi i dobrobiti istinskoj plemenitosti i duhovno siromašnih silnika, bogatih, slavnih, podobnih, ograničenih, veštih, poslušnih, prilagodjenih, ulizica; stvaralaštva i snishodljivosti; pobede nad strahom koja „čoveka čini čovekom“ (Karlajl) i poraza „večne brige, večne opterećenosti zlom sutrašnjeg dana; božanskog i ljudskog; celovitog i ljudskog; serafinskog i prokletog; prometejskog i prokrustovskog; morala aristokratske plemenitosti, duha i snage i morala ropsko-plebejskog duha i nemoći; morala sinova Božijih i morala sinova Djavolskih; pobednika u duhu i poraženih u materiji; uspona čovekovog i čovekovog pada; morala vrednosti i morala dobrobiti; religije ljubavi i religije altruizma; crkve Duha Svetoga i crkve Velikog Inkvizitora; časti kao čuvanja lika i podobijeg Božijeg i časti kao duhovne gordosti i samopotvrdjivanja; hijerarhije žrtvovanja i buržoaske lagodnosti ili blagostanja; aristokratizma i demokratije; stvaralaštva i poslušnosti !

Naime, Jaša Tomić mogao je da kaže Miši Dimitrijeviću, osnovano:

Moja domovina je ljubav, a Tvoja mržnja; moja domovina je Vitlejemska štala, a Tvoja Irodov dvor; moja domovina je istina, a Tvoja laž; moja domovina je sloboda, a Tvoja ropstvo; moja domovina je opšte dobro, a Tvoja lično dobro; moja domovina je logos, a Tvoja eros; moja domovina je univerzalno Ja, a Tvoja individualno Ja; moja domovina je smisao života, a Tvoja njegov besmisao; moja domovina je Duh, a Tvoja profit; moja domovina je ličnost, a Tvoja individua; moja domovina je hrišćanstvo, a Tvoja paganstvo; moja domovina je crkva Duha Svetoga, a Tvoja crkva Velikog Inkvizitora; moja prva reč je Duh, a Tvoja prva reč je Korist; moje Vjeruju je quod tibi non vis fieri, alteri ne faceris (ne čini drugima ono što ne želiš drugi da tebi učini), a Tvoje Vjeruju je «prokletstvo za sebe, hrišćanstvo za druge»; moja pravna domovina je honeste vivere, alterum non laedere, suum quique tribuere – legis pracepta sunt (pošteno živeti, drugoga ne povrediti i svakome dati ono što mu pripada), a Tvoja pravna domovina je drugome podmetati kukavičje jaje krivice; moj Gospod je ljubav, a Tvoj Gospod je mržnja; moj sud je umetnost dobrog i pravičnog, a Tvoj sud je sud mača; moj um u srcu počiva, a Tvoj u nagonu; ja sam čovek Odozgo, a Ti si čovek odozdo !

Poznate su političke netrpeljivosti, nesaglasnosti, svadje i mržnje izmedju Milana Piroćanca i Čedomilja Mijatovića, Jovana Ristića i Milana Piroćanca, Alekse Popovića i Milana Piroćanca, Jevrema Grujića i Jovana Ristića, Gospodje Rolan i Žak Žorž Dantona, Viljema Gledstona i Henri John Temple Palmerstona, Mari Isidora De Robespjera i Dantona, Jan Paul Marata i Robespjera, Jakobinaca i Žirondenaca, Kralja Milana i Radikala, Miraboa i Dimurijea.

Ove političke mržnje manifestovale su se u rečima «nitkovi», «lupeži», «čudovišta», «podli policijski špijuni ukaljani sramotnim zločinima», ali medjusobne ljudske r a z l i k e Jaše Tomića i Miše Dimitrijevića prouzrokovale su kod slabijeg zavist prema jačem; zavist se razvila u mržnju; mržnja u laž; laž u malignu agresiju; maligna agresija u protivpravni napad na onaj najintimniji, najdublji, najozbiljniji, najsuštanstveniji, najčuvaniji, najskupoceniji i najsakramentalniji deo svakog normalnog čoveka.

Ovaj podmukli, perfidni, smišljeni, proračunati, organizovani, stalni, uporni i neizdrživi napad na nevinu MILICU TOMIĆ doveo je njenoga muža, Jašu Tomića u poziciju Nužne Odbrane !

Od drevnog doba do istorijskog vremena postoji nekoliko jezičkih stanica, kao što su to prajezik, jezik ideja, jezik simbola, jezik mita, pesnički jezik, apstraktni (pojmovni) jezik, govorni jezik ili narodni jezik, čandala-sokačko-ološko-klevetnički jezik!

Kroz jezik klevete se oglašavaju niže, tamne, mračne, diskvalifikatorske, destruktivne, omalovažavajuće, povredjujuće, ressantimanske, osvetničke sile, pa je zato ona (kleveta) bila jedna od najtežih zločina u starim zakonima.

Recimo, Hamurabijev zakonik je predvidjao, čak, smrtnu kaznu za klevetnike, a Rimsko pravo nalagalo je vlastima da klevetniku, usijanim gvoždjem, ureže slovo K na čelo tako da svi ljudi, čim ga pogledaju, vide da je on klevetnik.

Jaša Tomić doživljava ovaj klevetnički napad Miše Dimitrijevića, teško, dramatično, potresno, senzibilno, iskonski, porodično, sotirološki, metafizički, ovako:

„Ali, slavni sudbeni stole, ja u ovoj aferi nisam bio angažovan kao političar, nego kao muž. I sam jedan dah bio bi dovoljan, da čast jedne žene uprlja. Tu nije trebalo grdnim topovima nišaniti. Ali, protiv časti moje žene bili su napereni topovi. No, čovek - ovde javno priznajem - koji ne bi mogao čast svoje žene ma i nožem da odbrani, to nije čovek, nego kukavica; on je podliji od onoga, koji bi se usudio u žensku čast dirnuti“.

On je nomos uzdigao do kraljevske visine, a ljudsko dostojanstvo (dignitas humana) vazneo je u visine Marka Aurelija, prvog iskazivača ove ideje; misao da je čovek rodjen zbog drugoga (Maksim Ispovednik) pretvorio je u način života!

Pravna golgota Jaše Tomića ove tzv.Tucindanske tragedije izgledala je ovako:

Prvostepeni sud u Novom Sadu osudio ga je na kaznu od 40 godina zatvora, drugostepeni sud u Segedinu preinačio je ovu kaznu u kaznu zatvora od 15 godina i trećestepena Ugarska Kraljevska Kurija u Budimpešti preinačila je ovu kaznu zatvora od 15 godina u kaznu zatvora od 6 godina.

Dakle, osudjen je na 6 godina zatvora, koji je izdržao u celosti!

Predsednik novosadskog Sudbenog Stola bio je g-din LOBMAJER, a Sudije pri tom Sudu su bili JEZDIMIROVIĆ i AŠINGER; Državni tužilac bio je AVREL POPOVIĆ; Oštećenu Anu Dimitrijević (suprugu pok.Mihajila-Miša Dimitrijevića) zastupao je advokat dr.MILAN ĆIRIĆ; Branilac Jaše Tomića bio je advokat VLADISLAV ZOMBORI.

U ovom krivičnom postupku saslušani su kao svedoci Ana Dimitrijević, Nikola Joksimović, Petar Amruš, Pavle Bogdan, Mita Jeftić, dr.Jovan Velimirović, dr.Milan Davidovac, Ilija Maksimovac, Nikola Tomašković (fijakerista), Tomaš Martonošvi (vlasnik gostione «kod Toše»), Josif Hangler (nožar), Ferdinand Veljača, dr.Milan Božeski, Živko Vuletić, Gavro Plavšić, Sava Stojković, Stevan Gavrilović, Alek Ivković, Miloš Tokalić, Anton Georgijević, Svet Marković, dr.Mladen Jojkić, Miloš Djordjević (advokat) i Milan Jovanović.

Imajući u vidu protek vremena od 117 godina (od 1890-2007.godine) postavlja se pitanje:

Kako bi se sada presudilo ovo tzv.Tucindansko ubistvo?

Odgovor na ovo pitanje je vezan za pravilnu identifikaciju suštine vremena u kome sada živimo!

Kakvo je ovo vreme, zapravo?!

Živimo u razdoblju Antihrista, jer ovo je vreme «sindžir greha»; ovo je vreme svetske Proklete Avlije i svetskih Latifaga; ovo je vreme gurgusovačke svireposti; ovo je vreme podmetnutih apisovskih krivica, sastavnih dokaza «a la Temeljko Veljanović» i martovskih optužnica iz 1917.godine; ovo je vreme koje stavlja pod sumnju onoga koji je viši za pedalj od drugoga i kada je dopušteno samo biti sluga, luda ili podanik; ovo je vreme duhovne memle, bezimenovića, kalimera, umnih čvoraka, jarebica; ovo je vreme nasilja u ime uništavanja ljudskog roda; ovo je vreme sitnica i ne razlikovanja bitnog od nebitnog; ovo je vreme niske čovekove prirode i individualnog čovekovog Ja; ovo je vreme koje smiruje čoveka u čoveku da bi u njemu razdražilo zver; ovo je vreme žutih traka (šengen viza) i «sramnih haljina» (sambenito) svetske inkvizicije; ovo je vreme kirilovske nesreće, jer svi možemo da kažemo «da smo nesrećni pošto se užasno plašimo»; ovo je vreme cezarovske gordeljivosti i monomanske strukture govora; ovo je vreme brutovskih zavera; ovo je vreme rableovske drskosti i garašaninskog inata; ovo je vreme malih ljudi, jer ovo nije vreme jevandjeoske mudrosti da treba ostaviti manje radi većeg, zlo radi dobra, prolazno radi neprolaznog, jeftino radi dragocenog; ovo je vreme velikog zločina na pravnom, ekonomskom, duhovnom, civilizacijskom krovu sveta; ovo je vreme, izrazito vreme zaštićenog interesa velikih i stradanja malih naroda; ovo je vreme blagostanja bogatih i zlostanja siromašnih; ovo je vreme podele, najdublje i najveće podele sveta na bogate i siromašne; ovo je vreme koje je poludelo i izludelo Herderlina, Lenaua, Hofmana, Konrad Majera, Huga Volfa, Vajninegera, Štefana Cvajga, Ibzena, Strindberga, Kirkegarda, Brandesa, Svifta; ovo je vreme Gernike (propasti) u pravu, ekonomiji, školstvu, pravdi; ovo je vreme Varave, jer vrline ispijaju getsimansku čašu; ovo je vreme špiona i poročkih koterija; ovo je vreme moralne kapitulacije; ovo je vreme Savla, a ne Pavla; ovo je vreme Mojsijevog zakona: oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu; ovo je vreme Al Kaide i tamilskih tigrova; ovo je vreme svedočenja da je «izdaja najbolji posao»; ovo je vreme iskaza Momčila Perišića na 36 kompjuterskih diskova; ovo je vreme razbojnika i varalica; ovo je vreme političkih, geopolitičkih, teritorijalnih, strateških, gasnonaftnih, energetskih i profiterskih interesa; ovo je vreme sile kao prvog zakona sveta; ovo je vreme kukavičjeg podmetanja tudjih krivica ustavobraniteljsko-namesničkim rezonom i praksom «prvo ga cepni, pa mu onda potraži paragraf»; ovo je vreme, dakle, kada su Zakon i Nasilje postali Jedno; ovo je vreme hotentotske etike (kada uzmem tudju ženu onda je to dobro, a kada meni uzmu ženu onda je to zlo); ovo je vreme životnog filozofema «prokletstvo za sebe, hrišćanstvo za druge»; ovo je vreme Skerletne Zveri od 7 opačina gramzivosti, podlosti, niskosti, zavidljivosti, izdaje, nasilja i razvrata; ovo je vreme Irodovog dvora, handžarisanja, asasinaca, šinfejnovaca i fenijanaca; ovo je vreme autoritarnosti jednog svetskog silnika; ovo je vreme repaganizacije i telurskih sila; ovo je vreme divljih veprova; ovo je vreme trockističkog oklopnog voza (u njemu piše onaj poznati odgovor Kauckom); ovo je vreme kancelarija kao organizacija vlasti, a ne država kao organizacija naroda; ovo je vreme istine kao «krajnje klevete istine»; ovo je vreme oholosti pobednika, moći bogatih i primene prava pobednika (vae victis); ovo je vreme sveta «paklene nesloge»; ovo je vreme razbojnika Varave (kapitala) i njegove tiranije; ovo je vreme primene puke sile (Srbija, Avganistan, Irak), a ne prava; ovo je vreme preapokaliptičkog doba; ovo je vreme zapomaganja i jeke psalmopevca «Osudi ih, Bože (Psalam 5, 10); ovo je vreme obuke, mržnje, mraka, laži, dezinformacija, zla, anakondisanja, ograničenosti, zločina; ovo je vreme prirodnog stanja; ovo je vreme ličnog interesa; ovo je vreme životinjskih farmi; ovo je vreme ganolike, mutne, telurske, podzemne, zle, varvarske, sodomske stvarnosti; ovo je vreme materije, novca, mašina, brojeva, izgubljenog etosa duhovnosti, središta, smisla i temelja; ovo je vreme ustoličavanja «šupljeg čoveka, čoveka kanalizacije», bezimenovića, množina i nikogovića; ovo je vreme koje zatvara Hrista, Budu, Lao Cea, Zaratustru, Tota, Hermesa, Konfučija, Heraklita i ostale uspravne ljude; ovo je vreme uništavanja Horiva, Maslinske Gore, Olimpa, Vitlejemskog Vrta, Delfa, Albordja; ovo je vreme sudskih ubistava (iustic morta); ovo je vreme borbe, velike borbe izmedju Suda Zakona i Suda Potrebe; ovo je vreme stočnopijačnih svadja, a ne odmerenog, tihog i otmenog razgovora u kući Polemarhovoj; ovo je vreme zadovoljnih svinja, a ne nezadovoljnih Sokrata!

Ovo je vreme koje se spustilo u odnosu na vreme kada Knjaz Nikola I Petrović, 30.IV 1862.godine, albanaškim prvacima, Hasan Hotu i Buljuk Baši Murtezi, kaže:

«Hasan Hote i Ti Murtezo, Vi ste se junački borili i branili, a kad ste videli da odbrane nema, Vi ste se pošteno, kao junaci, predali! Ja junake poštujem i ja u Vama ne gledam robove nego junake koje je ratna sreća dovela do toga da se moraju predati neprijatelju, koji će sa Vama prijateljski postupati».

Ovo vreme se spustilo u odnosu na vreme kada ovaj crnogorski Knjaz upućuje Proklamaciju hercegovačkom narodu, u junu mesecu 1876.godine, rekavši:

«Muhamedanci!

Iako ste druge vjere, Vi ste braća naša. U oslobodjenoj Hercegovini Vi ćete živjeti slobodno. Zakon će u njoj za svakoga jedan i jednak biti, a za sve pravedan. U vjeru Vašu, kao u svetinju, neće niko ticati.

Ja Vam jemčim za to!».

Ovo je vreme zatvorenog kruga ukoliko se ne izadje iz ovoga kruga!

Herman Kazjerling kaže:

«U očajnoj borbi čovek se gotovo sasvim odriče svoje duhovne uzvišenosti i počinju da deluju u njemu samo podzemne sile. Prirodno zločinci se uzdižu i odredjuju vreme. Naspram onoga što neće da prihvate, primenjuju djavolski sadizam oživljavajući celokupno podzemlje».

Na ovom koridoru mišljenja nalazi se misao:

«Svet danas ne samo da je u nepodnošljivoj političkoj i ekonomskoj situaciji, nego je pre svega u nepodnošljivoj duhovnoj situaciji i mogućnost samog duhovnog života je pod dubokim znakom pitanja.

Čovekov život postao je nečovečan» (N.Berdjajev)!

Ovo je vreme tzv.obrnutih Termopila!

Ljudski duh je u zarobljeništvu. Ovo zarobljeništvo zove se «svetom» stvarnošću sveta, nužnošću. Ovaj «svet» nije kosmos, nego nekosmičko stanje neprijateljstva, izdvojenosti i stalnih pronalaženja novih formi porobljavanja, eksploatacije. On je atomizacija i raspadanje živih monada kosmičke hijerarhije.

Pravi put jeste put duhovnog oslobodjenja od «ovoga sveta», od ovog duhovnog zarobljeništva, od ove nužnosti. Pravi put nije kretanje desno ili levo po površini «ovoga sveta», nego kretanje uvis ili u dubinu, u pravcu nezavisnosti od sveta, kretanje u Duhu, a ne kretanje u «svetu», kako kaže Berdjajev.

Zato od 20 ljudi o nama 19 loše govori, a onaj dvadeseti pogrešno govori o dobru (Rivarol)!

Ali, ova prokleta istorija stvarnosti, ratova, gladi, revolucija, prolivanja krvi, propasti naroda, nepravdi, nasilja nije to jedina istorija !

Ispod i iza nje nalazi se blagoslovena istorija umetnosti, poezije, religija, filozofije.

Ova druga, ona je prava!

Tekst prave melodije čovekovog bivstva nije žalopojka i proklinjanje, ludilo i ropac Vavilona, smrvljenog Egipta, ni trulog Rima i Vizantije, nego nemo znanje koje su sačuvali piramide, grčke skulpture, kineski hramovi i meksički gradovi.

Naše pravo bivstvo nalazi se u onome što smo stvarali, a ne u onom što smo razorili!

Konačni cilj blagoslovene istorije je BITI ČOVEK!

Ovakav čovek doživljava zakon ili nasilje, dokaz ili indiciju, sudiju ili pravnog razbojnika, sudnicu ili pravnu razbojničku pećinu, istinu ili sumnju, činjenicu ili pretpostavku, polje prava ili pustinju neprava, pravo kao umetnost dobrog i pravednog ili pravo sile, sud Antigone ili sud Kreonta, Azdaka sa dalekog Kavkaza ili dnevnu celishodnost, činjenicu kao vreću koja ako je prazna ne može da stoji ili činjenicu kao nešto što se dogovorimo da bude, Sud Zakona ili Sud Potrebe, kao n e š t o što je biti Jedno ili Drugo!

On ne odustaje od borbe da dobro pobedi zlo, da dokaz pobedi indiciju, da zakon pobedi potrebu za osudom, da materijalna istina pobedi podmetnutu neistinu, da pravni smisao pobedi pravni besmisao, da Sud Zakona pobedi Sud Potrebe.

Ovaj motiv svetlonosne borbe nalazi svoj izvor u onom espontovskom razmišljanju, koje glasi:

«Šta si video u letnji dan, sine moj?

Video sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovek slab i kratkovjek.

Video sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

Video sam da je ovaj život stvar mučna, koji se sastoji od nepravilne izmjene greha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku!

Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem da živim»!

Ovakav Sud zna da su Sudije ubijajući Hrista, Sokrata, Djordana Bruna, Tomasa Mora, Lasla Rajha, Artura Londona, Slobodana Jovanovića, Dragutina Dimitrijevića zv.Apisa, Milovana Djilasa ubijale smisao svoga poziva, alias rečeno, sebe, a njihove žrtve postali su pravednici!

Niko od ovih Sudija nije se oimenio, niti izašao u jedninu, niti iskoračio u večnost dok su njihove žrtve postale i ostale besmrtnici!

U Sudu Zakona je sudijska delatnost jedna od delatnosti višeg nivoa bivstva. Ona je logosna. Poseduje nezavisnu perspektivu i pouzdanu meru, čisto viđenje, bogoviđenje, mudrost, posvećenje Sedmog Mudraca. Ona dolazi Odozgo. Ne privlači je moć, niti vlast, niti imanje, niti blještavost karijere, niti vrednosti dana. Ima jednu jedinu težnju: šta bi na njegovom mestu – dakle, sudijskom mestu – učinio Bog?! Takvi su bili arhaički zakonodavci: egipatski Menes, hinduski Manu, kritski Minos, vavilonski Hamurabi, kineski Veliki Žuti Kralj. Njeno osnovno obeležje je d u h Zakona, koji nije pristrasan, niti blag, a n e neka potreba da se udovolji potrebama Dana.

Uostalom, sudovanje nije ništa drugo do besmrtna iskra, Sedmi Plamen, božansko Ja, epifanijska, brahmanska, posvećenička misao »za sve godine koje će zatim doći«!

Takav Sudija mora sedam puta da pomnoži sebe sa samim sobom da bi ovako sudio! To je oslobođeni čovek, nadčulno osvetljen, kako bi rekao Manu!

Kao što se Hristos izdvaja među ljudima, kao što se Biblija izdvaja među knjigama, kao što se Groblja izdvajaju među boravištima, kao što se Večnost izdvaja među vremenima, kao što se Budin govor Cveća izdvaja među svim besedama, kao što se Čovek izdvaja među živim bićima, tako se Sudija izdvaja među svim ljudskim delatnicima!

Sudija u Sudu Zakona ima polemarhovsku odmerenost, aristokratsku otmenost, kaluđersku marljivost, diogensku superiornost i nezavisnost, platonovsku upornost, sokratovsku žrtvenost. Od takvog Sudije je svetlosnu godinu udaljena ona ljudska etnopsihološka osobina da »za avanđžarisanjem i platom gramze s v i kao gusenice«.

On n i j e gonjen vlašću, imanjem, sjajem, ambicijom, slavoljubljem, častoljubljem, interesom, karijerom, s obzirom da ima logos, a ne korist, ima bivstvo, a ne imanje, ima put, a ne stranputicu, ima ljudski dignitet, a ne podaništvo, ima theosis, a ne opsenu, ima večnost, a ne čaroliju Dana, ima smisao Vitlejemske štale, a ne bljesak Irodovog dvora, ima dušu, telo i Božiji strah, a ne oholost bezbožnika, ima Zakon, a ne Celishodnost, ima perspektivu i život »za sve godine koje će zatim doći«, a ne slepoću zavodljivosti lažnih oduševljenja!

Ovakve Sudije imaju pravo da kažu:

»Smatraju nas onima koji umiru, a mi živimo. Siromašni smo, a mnoge bogatimo. Ništa ne posedujemo, a s v e imamo«!

Ova misao nalazi se na koheletskom koridoru znanja i saznanja:

»Stvarao sam velika dela, gradio, sadio vrtove, skupljao sluge, srebro, zemlju .... taština, sve je hulj vetra, lov na vazduh«.

Ova misao ima »volju za smislom«, istinom, slobodom, spasenjem i pravdom«, jer z n a da »Đavo istinu n e može da kaže«.

Takav Sudija ontološki je siguran čovek i čovek sa Bogom u sebi, pa n e utvrđuje istinu na osnovu Đavolskih dokaza, nego gledajući dogadjaj fac totum ili u celini.

Sud koji nije pristupačan dokazima nije Sud, kako kaže Franc Kafka, nego Inkvizicija, Sudnica nije Sudnica, nego Pravna Razbojnička Pećina, Sudije nisu Sudije, nego Pravni Razbojnici!

Sud Zakona razlikuje Jaga od Dezdemone, Polonija od Hamleta, laž od istine, moral od nemorala, nasilje od zakona, manje od većeg, nepravedno od pravednog, pa zna da dati više (zakon) za manje (celishodnost) znači izgubiti duhovni rang, smisao, spasenje, uzvišenost, pozvanje i etos svoga poziva.

Ovakva razmišljanja otamnjanisana su blagodaću Duha Svetoga i Ljubavlju Gospodnjom, pa se bezbožnik, čitajući ove redove, ježi!

Ko ne raspolaže logosom, ne može da bude Sudija u Sudu Zakona, ali može biti pravni razbojnik u Sudu Potrebe!

»Bez sudija nema prava, a bez prava život nema nikakve vrednosti. Sudija je oživotvoreni zakon. On je zakon koji govori«, kaže Dimitrije Matić.

Ova molitva za Sudijom iz Suda Zakona stara je već 2.300 godina, jer je još Aristotel rekao da »ići Sudiji, znači ići Pravdi«.

Sudija iz Suda Zakona zna i primenjuje smisao instituta Nužne Odbrane!

Šta je smisao instituta Nužne Odbrane?

“Smisao instituta nužne odbrane je da onaj ko je ugrožen pruži otpor, a ne da ga izbegava i da se tako izlaže daljem ponižavanju. Nužna odbrana sadrži u sebi socijalnu komponentu, zaštitu prava od neprava, pa kada država sa svojim mehanizmom ne može da zaštiti život i integritet odredjene ličnosti koja je ugrožena, ovaj institut joj pruža mogućnost da od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad, na način i sredstvom adekvatnim intenzitetu napada”, kaže se u Rešenju Vrhovnog suda Srbije br.Kž-I-570/86 od 09.VII 1986.g..

Vrhovni sud Srbije u Odluci Kž-1425/64 zauzima isti stav, navodeći:

“Stoji nužna odbrana, a ne prekoračenje granica iste u slučaju kada se optuženi nije sklanjao od napada oštećenog bekstvom, već se suprostavljao napadu, jer napadnuto lice nije dužno da beži ispred napadača, nego je ovlašćeno da se odgovarajućim sredstvima i na odgovarajući način brani od napadača”.

Baš takav slučaj se desio u ovom slučaju, jer Vrhovni sud Srbije, u svojoj Presudi Kž-904/69, zauzima ovakvo pravno stanovište:

“Kod ocene pitanja postojanja nužne odbrane, intenzitet napada i srazmere izmedju odbrane i napada ne mogu se isključivo ocenjivati prema upotrebljenim sredstvima napada i odbrane, već se moraju imati u vidu sve one okolnosti pod kojima je delo učinjeno, a posebno kako je izvršen napad i čime je napadnuti raspolagao da bi mogao suzbiti napad”.

Iz ovog pravnog stanovišta proizilazi da je prilikom ocene postojanja ovog krivičnopravnog instituta presudna opasnost napada, ili, moderamen inculpatae tutelae. Pri proceni srazmere potrebne odbrane intenzitetu napada, a time i ugrožavanja napadačevog pravnog dobra (njegov život i njegove porodice) uzimaju se u obzir sve konkretne okolnosti. Te okolnosti su brojne i neiscrpne počev od ličnosti napadača i napadnutog, srazmere u njihovoj fizičkoj snazi, njihovi medjusobni raniji odnosi, mesto i vreme napada, sredstva kojim se to (napad i odbrana) čini.

Izneto pravno stanovište Vrhovnog Suda Srbije u vezi postojanstva instituta nužne odbrane u skladu je sa onim što se o tom institutu reklo u rimskom pravu, prirodnom pravu, germanskom pravu, jevrejskom pravu, nemačkom pravu, francuskom pravu, … .

“Silom silu odbiti je slobodno, jer prirodno pravo to u sebi sadrži”, kaže Cassuys.

Ili, “protiv opasnosti prirodni razum dopušta odbranu”, kaže prof.dr.Toma Živanović.

Ili, “silom protiv sile braniti se svi zakoni i sva prava dozvoljavaju”, kaže Mejbli Eliot.

Ovako koncipirani institut nužne odbrane je u skladu sa osnovnom filozofijom života na ovom prostoru, jer se na njemu oglasio pesnik dostojanstva, slobode, viteštva, života i pravde, zapevavši:

“Zlo činiti od zla braneći se,

Tu zločinstva nema nikakvoga.

…………

Sve priroda snabdeva oružjem,

Oštro osje odbranjuje klasje,

Trnje ružu brani očupati”.

Ako jedna Dama mirisa ima pravo da se brani sa trnjem, onda Lovćenski pesnik osnovano podaruje Glavi porodice ovo pravo, rekavši:

“Muž je branič žene i djeteta”.

Jaša Tomić vaspitavan je na ovom etičkom ognjištu, pa je interiorizirao ili usvojio z a v e t da m o r a biti “branič žene i djeteta” i “da čast ljubi više nego glavu”.

Konačno, na ovim prostorima ratova, muka, žrtava, zlodela, otimanja, čerečenja, deobarenja, mržnji, mrakova, zverinjaka razvio se posebni senzibilitet prema silnicima, napadačima, nasilnicima, teroristima, pa se drugi pesnik oglasio izrazivši ovaj senzibilitet gadjenja u odnosu na napadače, upozorivši:

“I samo dotle,

Do tog kamena,

Do tog bedema,

Nogom ćeš stupiti,

Možda poganom,

Drzneš li dalje,

Čućeš gromove”.

Ovaj senzibilitet otpora i odbrane uzdignut je na Pijedestal moralnog i pravnog kategoričkog imperativa ponašanja:

“Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,

Dovesti ga poznaniju prava,

To je ljudska dužnost najsvetija”.

Na ovom pravnom koridoru shvatanja instituta nužne odbrane nalazi se misao Svete Tereze Avilske:

“Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za što drugo nego da se borite”.

Konačno, čovekov jedini zadatak ili pozvanje je da sačuva sličnost sa Bogom, s obzirom da je njegovo poreklo božansko.

Težiti najvišem i nemogućem jeste odlika duha, pa je Jaša Tomić znao da biti čovek, znači “biti borac”, biti čovek, znači “zboriti i tvoriti”, biti čovek, znači “biti rodjen bez svoje volje i svoga znanja, bačen u okean postojanja; morati plivati; postojati; nositi identitet; izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sukobe, nepredvidive i nepredvidjene postupke, svoje i tudje, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga; ukratko, biti čovek” (Ivo Andrić); biti čovek ne znači biti prolazna vest pred čovečanstvom, nego biti besmrtnost pred Bogom!

On je zato izjednačio napad na č a s t svoje žene sa napadom na njen i svoj život, s obzirom da je živeo iznutra, duševno, duhovno, sveto, osmišljeno, svetlonosno, logosno, geteovski, obesmrćeno, transcedentno, epifotesno, ozareno, zlatno, maslinasto, otvoreno, celinasto, čista srca, atmanasto, a ne agonalno!

Prava stvarnost je stvarnost duše! Nevidljivo i duhovno jeste prava stvarnost, a n e ovaj v i d l j i v i svet koji predstavlja opsenu (maju) ili čaroliju !

Ovakvo doživljavanje stvarnosti Jaše Tomića nalazi se na onom metafizičkom koridoru Rene Genona:

“Ako ljudi u d u h o v n o m redu n e priznaju autoritet, onda ne priznaju ni vlast; svete stvari dotiču profane, inferiorno sudi višim stvarima, ograničeni je nadmoćan nad mudrim, greška pobedjuje istinu, ljudsko zamenjuje božansko, zemlja igra ulogu neba” (“La crise du monde moderne”).

I Bela Hamvaš afirmiše ovakvo doživljavanje stvarnosti i značaja d u š e u čovekovom životu, rekavši:

“Čoveka u stvarnosti vidim samo onda i onda ga vidim stvarno, samo onda otkrivam njegovo mesto koje zauzima u svetu, ako mogu da označim gde se on nalazi na životnom putu v e č n o g a čoveka. To mesto se ne može naći u materijalnoj prirodi. To samo d u š a zna i da bi to neko doznao mora da upita dušu. Zbog toga realna, egzaktna antropologija mora da se usmeri pravo na dušu, zbog toga treba biti nadprirodan” (“Scientia sacra I, str.184).

Zato je o v o Nužna Odbrana!

Bog je uvek govorio kroz proroke, svetitelje, apostole, mudrace, učitelje, književnike, advokate i sudije, pa ovakvu božansku p r a v n u baklju Nužne Odbrane nosili su i nose, na ovom prostoru, Lazar Vojinović, Božidar Grujović, Jovan Stejić, Dimitrije Davidović, Jovan Filipović, Jovan Sterija Popović zv.Kant, Dimitrije Matić zv.Hegel, Božidar S.Marković, Djordje Tasić, Živojin Perić, Ivan Ignjatović, Jovan Rajić, Toma Živanović, Radomir Lukić, Mihajilo Konstantinović.

Ovaj vapaj za smislom života specifično je obeležje čovekovo. Nijednu drugu životinju, pa ni guske Konrada Lorenca (nobelovca, fiziologa, etnologa) nije brinulo ima li ili nema život smisla, ali ljude jeste!

Ova misao oprašena je logosnim razmišljanjem o čovekovom pozvanju:

“Ako postoji čovek, samo jedan, samo jedan jedini, drugima je lakše. Ako postoji Tolstoj, svima je lakše, ako postoji Enoh, već je gotovo sasvim lako”.

Sveta talmudska misao je u pravu, itekako u pravu kada tvrdi, metafizički tvrdi:

“Ako ste spasili samo jednog čoveka, onda ste spasili celo čovečanstvo”!

Ovaj “opunomoćenik neba”, usinovljeni sin Gospodnji (filiatio), dakle, JAŠA TOMIĆ, spasio je svoju ženu i sebe tako što je osnovano i verodostojno izjednačio Dušu i Telo imajući u vidu da bez n j i h čovek n e može osmišljeno postojati, pa je zato s a m o sproveo volju Gospodnju u trenutku kada se On u njemu Objavio!

Iz ovih razloga, Sud Zakona (ovoga vremena) ocenio bi da i Duša ima pravo na Nužnu Odbranu (a ne samo Telo), pa bi Jašu Tomića (po ovom pravnom osnovu) oslobodio od ove tzv.Tucindanske Optužbe (član 19, stav 2 u vezi stava 1 KZ-a) !

II Ove filozofsko-pravne refleksije ne mogu se razumeti bez iznošenja sadržine Optužnice od 14.II 1890.godine; Odbrane Jaše Tomića: Završne Reči Javnog Tužioca, Završne Reči njegovog Branioca, Zomborija i Završne Reči Jaše Tomića!

Krenimo redom:

KAKO JE DRŽAVNI TUŽILAC OPISAO OKOLNOSTI POD KOJIMA SE DESILO OVO tzv.TUCINDANSKO UBISTVO U OPTUŽBI OD 14.II 1890.GODINE ?

Novosadski sudbeni sto, kao krivični sud, doneo je po predlogu krivičnog državnog tužioca, u krivičnoj stvari Jaše Tomića, koji je sa umorstva okrivljen, na osnovu dovršene krivične istrage ovu odluku:

Optuženi Jaša Tomić, koji i dalje ima da ostane u istražnom zatvoru, stavlja se pod optužbu z b o g u m o r s t v a, što je nad Mišom Dimitrijevićem učinio, a koje se sa 278. §. krivičnog zakonika kosi i upućuje se, da sebi uzme zastupnika. Kad ova optužbena odluka postane pravomoćna, onda će se u ovoj krivičnoj stvari odrediti rok za glavnu raspravu. O čemu se krivični javni tužilac odlukom izveštava.

R a z l o z i: Po glasu zapisnika o sekciji i po lečničkom mnjenju, koje se na istom osniva, umro je Mihajlo (Miša) Dimitrijević, vlasnik ovomesnog lista „Branika“ usled rane, koju je prouzrokovao bezuslovno smrtonosni ubod nožem kroz grudni koš, presekavši srčanu duplju i rebro. Optuženi Jaša Tomić priznaje otvoreno i potanko, da je iz uzroka, što je Miša Dimitrijević u toku novinarske jedne polemike, koju su oni medju sobom vodili, ne samo njegovu, već i čast njegove žene vredjao, a naročito to, što je javno pokazivao i rasprostirao jedno pismo, koje je, kao što se govori, pisala njegova žena, dok je još devojkom bila, a koje je tavnu senku bacalo na njeno ime, i pošto mu ovaj zatražene viteške satisfakcije ne samo nije hteo dati, već je njega i ženu mu u svome listu i dalje vredjao, prošle godine 30.decembra posle dužeg predomišljanja, sa napred smišljenom namerom, promislivši o posledicama, proučiv dotične paragrafe krivičnog zakonika - odlučio da ubije Mišu Dimitrijevića, iz tog razloga kupio je on 31. decembra jedan nož, ali ga je još istog dana bacio, pa je 1. januara pre podne opet uzeo jedan nož, ali je i taj bacio, pa najposle, kada je plan za umorstvo u njemu sazreo, kupio je 1. januara posle podne nož, koji služi kao dokaz njegove krivice, pa je njime naoružan tražio po ulici i pivarama Mišu Dimitrijevića, ali se nigde nije s njime sastao, dok najzad 4. januara pre podne, izlazeći iz dućana jednog, gde je kupovao cigare, nije spazio Mišu Dimitrijevića sa ženom mu na fijakeru jednom, gde ide u pravcu železničke stanice, na što je s mesta otišao u redakciju, što beše u istoj kući u kojoj i dućan, te uzevši tamo zimski kaput, požuri se, sednuv na jedan fijaker, te takodje potera železnici, pa pošto je nož već na putu otvorio i u ruci spremljen držao, stignuv na železnicu, pojuri upravo u čekaonicu, no pošto izabranu žrtvu tamo nije našao, izadje na peron, gde ugleda Mišu Dimitrijevića, gde stoji sa svojom ženom i još više njih, upravo se ustremi na njega pa mu vrlo snažno zabode nož u grudi, te tako nanese gore opisanu smrtnu ozledu. U toku istrage preslušani svedoci podupiru u svakom pogledu ovo potanko izneseno priznanje okrivljenikovo, pa s pogledom što je napred smišljena namera van svake sumnje dokazana i što postoje svi sačinjavajući elementi za zločin umorstva, koje je označeno u 278. §-u krivičnog zakonika: to se morao optuženi Jaša Tomić staviti pod optužbu zbog zločina umorstva, koje sa 278. §-om u opreci stoji. Održanje istražnog zatvora opravdava se težinom ovog zločina.

U Novom Sadu, iz sednice krivičnog sudbenog stola dne 14.februara 1890.godine.

Lobmajer s.r. predsednik.

Kovačević s.r. beležnik.

JAŠA TOMIĆ DAO JE OVAKVU MATERIJALNU ODBRANU, 26.II 1890.godine:

Predsedavajući: Činim Vas pažljivim, da potpunu i pravu istinu ovde pred sudom izreći morate. U slučaju, ako koje moje pitanje ne razumete, ja ću pitanje tada drukče staviti (formulirati), da bi ga tada razumeli. Recite mi, kada ste se poslenji put sa Mišom Dimitrijevićem sreli i gde?

Optuženi: Na železničkoj stanici.

Predsedavajući: Kojeg dana?

Optuženi: 4-og decembra.

Predsedavajući: Januara?

Optuženi: Da, januara, izvinite.

Predsedavajući: Ispričajte, šta se tamo desilo?

Optuženi: Ja sam tamo Dimitrijevića probo.

Predsedavajući: Molim Vas, kako ste tamo dospeli? Kako ste doznali, da je on tamo?

Optuženi: Ja sam dotičnog dana slučajno opazio, kako je on sa svojom ženom u jednim kolima išao u pravcu železniče stanice. Tada sam se za njim odvezao i izvršio delo.

Predsedavajući: Molim, da u pojedinostima ispričate, kako se to dogodilo. Kada ste se dakle sišli sa kola, kuda ste otišli?

Optuženi: Principijelno hteo bih jednu primedbu. Istinu da sam ga probo, priznajem. Da izmedju mene i njega pre toga ne beše izmena reči, priznajem takodje. Ali pojedinih momenata ne sećam se jasno. Imam svoje utiske, kako se to desilo. Ali ako mi medjutim dodju svedoci, i to svedoci, kojima se može verovati i reknu: „Nije tako, kao što je on pripovedio“, dopustiću i sam da nije tako bilo. Koliko se mogu setiti, mislim, da sam nož još u kolima otvorio.

Predsedavajući: Šta ste radili onda, kad ste s kola sišli? Šta je tada bilo?

Optuženi: Brzim koracima ušao sam u predsoblje, pa u čekaonicu, a zatim na peron; tu sam opazio g.Nikolu Joksimovića, koji kao da je zaklanjao g.Dimitrijevića; gurnuo sam g.Nikolu Joksimovića na stranu i udarao.

Predsedavajući:Koliko puta?

Optuženi: Jedanput.

Predsedavajući: Šta je dalje bilo?

Optuženi: Koliko se mogu setiti, bilo mi je lakše; uostalom, čuo sam užasan krik gospodje Ane Dimitrijević, te mislim, da je i taj krik doprineo, da sam došao sebi.

Predsedavajući: Jeste li hteli još jedanput udarati? Jeste li hteli još jedanput nož da upotrebite?

Optuženi: Koliko se sećam: nisam hteo!!!

Predsedavajući: A šta je radio g.Nikola Joksimović, koji je stojao uz Mišu Dimitrijevića? Nije li vas odgurnuo?

Optuženi: Sećam se, da je on u jednom času stojao izmedju mene i g.Dimitrijevića. Sećam se i toga, da je od prilike ovako nešto rekao: „Udri mene!“ Pa i toga se, i to, dosta nasigurno sećam, da sam mu (Joksimoviću) okrenuo ledja i rekao mu; „S tobom nemam nikakva posla“.

Predsedavajući: Recite mi, molim, kojim ste od ovih noževa izvršili delo?

Optuženi: Onim drugim.

Predsedavajući: Molim, da uzmete taj nož u ruke. (Optuženik uzima dotični nož u ruke). Dakle, to je taj nož?

Predsedavajući: Molim, kažite, šta je pre toga bilo. Ovde naime ima tri noža; poznajete li sve te noževe“?

Optuženi: Jeste. Ovo je moj džepni nož, a što se tiče ovog drugog, ne sećam se kao što treba.

Predsedavajući: Dakle, recite, kako ste do ovoga noža došli?

Optuženi: Molim, ako mi bude dozvoljeno, hteo bih ukratko (zbijeno) ali u svezi da predstavim sve kako je bilo.

Predsedavajući: Molim.

Optuženi: Hoću, slavni sudbeni stole, pre svega da iznesem, u kakvim sam nekada ličnim i političkim odnošajima stojao prema g.Dimitrijeviću. Čitava afera, krvava afera, što se medju nama zbila, po mom mišljenju nije političke prirode, jer je tu igrala važnu ulogu grdna infamija, a po mom mišljenju infamija ne spada u politiku. No pošto se ta nepolitička afera razvila u političku, biću slobodan, da sa svim ukratko i politiku spomenem. Ja sam se sa g.Dimitrijevićem upoznao godine 1884. u Novome Sadu. Bilo je to u ono doba, kad je jedan deo Miletićeve stranke sa dr.Nikom Maksimovićem na čelu hteo da napusti opoziciono držanje, pa da se približi vladi. Protiv te struje vojevali smo zajedno ja i g.Miša Dimitrijević, i to je političko drugovanje trajalo od prilike godinu dana. Za to vreme radio je g.Dimitrijmević na listovima, koje sam ja uredjivao, a to je najpre u „Srpskom Kolu“, a docnije u „Zastavi“. Za to vreme, dakle u toku te godine dana bilo je prilika, da smo se svaki dan sastajali i razgovarali. Mogu reći, da smo jedan drugog poštovali, ali nismo bili lični prijatelji. Godine 1885. bilo je, da se sazvao naš narodno-crkveni sabor, ali tada je došlo i do preloma izmedju nas dvojice. Prilikom jedne privatne konferencije kod g.M.Dimitrijevića zahtevao je dr.Ilija Vučetić, da u našim listovima „Srpskom Kolu“ i „Zastavi“ pružimo ruku dru Niki Maksimoviću. No ja sam izjavio, a tada sam već bio urednik „Zastave“, da u dru Maksimoviću nemam poverenja, da neću za njega da propagišem i da članak u tom smislu neću pisati. Onda me g.Dimitrijević upita: „A da li bi primili članak, kad bih ga ja napisao?“ Odgovorio sam: ne, i to „ne“ nas je razdvojilo. - Na srpskom narodno-crkvenom saboru postao je rascep izmedju nas još veći. Mi smo na saboru upravili na Njegovo Veličanstvo adresu, u kojoj smo izjavili, da ne možemo neimenovanog patrijarha priznati za zakonitog i mi smo tog patrijarha u najcrnjim bojama opisali i rekli: da sa takvim čovekom, koji ne poštuje ni same zemaljske zakone, ne možemo dalje blagotvorno raditi. Medjutim je naimenovani patrijarh bio prirodni predsednik saboru, i zato sam ja, da ostanemo dosledni, zahtevao, da sabor sve dotle obustavi svoja savetovanja, dokle naimenovani patrijarh bude sedeo na patrijaraškoj stolici.

Pošto su, dakle, gospoda na saboru zadobili većinu, a ja protiv te većine pisao, osnovao je g.Dimitrijević „Branik“. Tada sam ja još s njime govorio, kad smo se na sokaku ili gde bilo našli. Posećivali nismo jedan drugog. Nešto mislim da je nužno ovde dodirnuti. Ja sam napisao u „Zastavi“ kritiku o našem, srpskom narodnom pozorištu, gde sam upravni odbor napao. Na to mi se u „Braniku“ reklo: „Mi vrlo dobro znamo, da si ti neprijatelj svakog pozorišta, te hoćeš i naše pozorište da srušiš, samo ne smeš u tome otvoreno da postupaš, već napadaš upravni odbor“. Na to sam ja opet izjavio, da sa takvim listom, koji se na taj način bori, neću više nikakva posla da imam i da takvom listu neću više odgovarati. To je bio naš konačni rascep. Neću da se hvalim, ali sa čistom savešću mogu potvrditi da je moje mirno ponašanje i ono užasno razbacivaje mojih protivnika u „Braniku“ pravilo reklamu onoj stvari, koju sam ja zastupao. Ja sam protiv volje te gospode u našoj crkveno-školskoj opštini izabrat za skupštinara, a posle duge borbe postao sam i članom našeg crkvenog odbora, kad je bilo da biramo članove za eparhijsku skupštinu i g.Dimitrijević dr.Mihaila Polita Desančića protiv mene predložio, ja sam sa većinom od dve trećine glasova prema dru Politu izabran. Hoću da konstatujem, - a to je glavno - da su mene moji protivnici tim jače napali, što su sami slabiji postajali i što su sve više pristalica svojih gubili.

Oni su se naime bojali, da ću se ja za predstojeći naš narodno-crkveni sabor kandidovati i to protiv dr.Ilije Vučetića, koji je bio i potpredsednik našem bivšem saboru, i da ću ja sa velikom većinom kao kandidat pobediti. Ovu bojazan izrazio je na mesec dana pre katastrofe advokat Gostović g.Popadiću i reče tada: „Pa makar do krvi došlo, mi vas moramo iz sedla izbiti“.

Pošto sam sve to ispričao, mislim, da će se ovo, što sada dolazi, lako razumeti moći.

Od prilike od 3 godine amo počela su se meni iz Novoga Sada anonimna (bezimena) pisma slati. Pisma su ta bila i suviše prostačka; htelo se njima postići, da me razdraže protiv moje žene. Posle nekog vremena dobijem ja jedno rekomandovano anonimno pismo. Ovim se pismom pošlo jedan korak napred. U pismu je bilo i prepis nekog ljubavnog pisma, koje je zar moja žena nekom pisala, a na kraju istog pisma stojalo je i ovo: „Mislim, da ćete kao pošten čovek znati sada, šta treba da radite“. O čemu sam donde samo sumnjao, sad mi je bilo jasno. Trebalo je da nastupi kućevni razdor u mojoj kući, trebalo je da se rastavim sa svojom ženom, pa bi me gospoda otklonila od „Zastave“. Ko mi je ona prva anonimna pisma pisao, ne mogu ovde dokazati, i zato neću ništa tvrditi. Ono prvo rekomandovano pismo poslao mi je g.Dimitrijević. On je naime mojim svedocima g.dr.Milanu Božeskom i Živku Vuletiću pokazao recepis pisma jednog na mene upravljenog i rekao je tada od prilike ovo: „Evo, ovo je recepis da je g.Tomić ljubavno pismo svoje žene primio; on pak nije na to ništa reagirao“. A g.dr.Mladena Jojkić, svedok g.Dimitrijevića rekao je opet mojim svedocima - takodje od prilike - ovako: „Ta šta hoće taj čovek od Dimitrijevića? Zašto ište on od njega satisfakcije?“- A smisao tih reči bio je taj, da ja, ako hoću satisfakcije, treba da je tražim u toj stvari samo od svoje žene. Time uostalom hoću samo da dokažem, kakvim se podlim sredstvima moji protivnici služili, da bi me se samo oprostili. Da bome, da im je plan ispao za rukom, oni bi prvi bili, koji bi moju ženu uzeli u zaštitu, a mene bi predstavili kao najgoreg čoveka.

Kakve sam muke imao da pretrpim, kad su me počeli napadati (bombardovati) anonimnim pismima, o tome neću ništa da govorim. - Kad su gospoda uvidela, da takvi mučki napadiji ništa ne pomažu, počeli su sa javnim napadajima. Ja sam prošle godine u junu i julu mesecu napisao niz članaka o radu našeg narodno-crkvenog sabora od godine 1879. Bila je to u punom smislu reči akademska studija, koju sam na osnovu saborskih zapisnika napisao. Da bome, da sam ja u tim člancima dokazao, da su gospoda dr.Ilija Vučetić, Miša Dimitrijević i dr.Mihailo Polit Desančić, liberalna načela s kojima su se oni inače i suviše razbacivali, tada izdali. Kad je moj prvi članak izišao, rekoše ta gospoda, da ja onako isto radim, kao i propali (bankrotirani) trgovac, koji kad nema već nikakva druga posla, prevrće po starim protokolima. Ali kad je izašao moj drugi pa i treći članak, počeše gospoda da mi nekim pismom prete. Rekli su od prilike: „I taj čovek još sme da potpisuje te članke! A šta bi on radio, kad bi mi pokazali pismo jedno, koje ga i politički i moralno ubija?“ Mogu na svoju čast tvrditi, da mi ni u snu nije padalo na um, kakvo se pismo tu misli. Ja „Branik“ nisam čitao; doznao sam za to od svojih prijatelja, koji mi rekoše: „Ti moraš na to odgovoriti“! rekao sam: «Neću; ja sam jednom zadao reč, da tom listu neću odgovarati», i ja nisam odgovorio. Gde je taj broj „Branika“ ja ne znam; mislim, da ga moj branilac ima. Jedan jedini broj „Branika“, slavni sudbeni stole, u kom mi se preti, našao sam ovde i mislim, da bi po slavni sud vrlo interesantno bilo da iz toga uvidi, kakvim gadnim sredstvima htedoše ti ljudi, da mi „zapuše usta“. Da li sam se kao što treba ponašao ili ne? Članak ili noticu u „Braniku“, gde mi se preti, da će izaći sa nekim pismom na javnost, doneo je isti list usled članaka, koji sam ja u „Zastavi“ štampao, pod imenom: „Ružne stvari“. Šta sam ja u tom članku rekao? Da ispričam ukratko. Dr. Ilija Vučetić je fiskal „Matice Srpske“. On je jednu parnicu u korist „Matice Srpske“ dobio, a upravni odbor „Matice Srpske“ dao mu je za to poklon od 250 dukata. Stvar dodje pred matičnu skupštinu. Ja ustanem, izvadim statute matičine iz džepa i rekoh: „Gospodo! Ovde je učinjena formalna pogreška: upravni odbor nema prava da sastavlja proračun, upravni odbor nema prava da čini izdatke - vi ste to učinili, zato dakle natrag! Iznesite nam predlog o tome i mi ćemo o tome rešiti“. Naročito sam ja u tom članku dr. Iliju Vučetića napao, što on kao advokat „Matice Srpske“ nije ustao i rekao: „To je nepravilnost, to ne smete da činite“ - već je novce u džep strpao. Imao sam pred očima opšti interes, i zato sam to konstatovao, zato se protiv toga borio, a zato su gospoda ustala i htedoše onakvim sredstvima da mi zapuše usta.

Meseca decembra, od prilike oko polovine toga meseca, prošle godine izašla je neka anonimna brošira pod imenom: „Prva reč pred naš narodno-crkveni sabor“. Brošira ta bila je grozan književnički rad. Pisac brošire rekao je u njoj, da nema ništa novoga reći, nego će samo na osnovu citata iz „Branika“ dokazati, kakvim sam ja čovek i kako je jadna stranka kojoj ja pripadam. Samo ću dva primera iz te brošire da navedem. Na jednom mestu prebacilo mi se, da sam jednom bio osudjen u preskoj stvari, pa se dalje veli: „Tako mu je i trebalo, to je bilo sa njegove lude glave“. Na trećoj strani posle toga prebacilo mi se da sam u štamparskim stvarima triput oslobodjen bio, pa se dalje reklo: „to je pak vrlo vrlo sumnjivo“. Na jednom mestu nazivaju me anarhistom, a na drugom mestu tandrče se druga poznata pesma „Branikova“ kao da sam agenat madjarske vlade. Ne bih odgovarao bio na tu broširu, ali mene su više puta ironično pitali, zašto ja ipak ne odgovaram. Ne treba da se tešim, reklo se dalje, najskorašnija budućnost skinuće koprenu sa onoga pisma. Tada sam ja u „Zastavi“ napisao članak, dugačak osam stubaca. U tom članku odbio sam ja sva podla podmetanja, a što se tiče onog pisma, rekao sam od prilike ovo: „Ja „Braniku“ nisam odgovorio za to, što mu uopšte od 4 godine amo nisam odgovarao. No, ako ipak u uredništvu „Branika“ ima pismo, koje bi prljalo moj politički i lični karakter, neka to pismo iznesu na javnost; to je u opštem interesu, da se ljudi znaju od mene čuvati“.

Pošto je taj članak izišao i kad sam posle toga sutra dan u uredništvo „Zastave“ došao, reče mi saradnik „Zastave“ g.Živko Vuletić, da je u „Braniku“ izišla beleška jedna, u kojoj se veli, da u uredništvu „Branika“ leži pismo jedno, koje bi me beščastilo, i od koga bi me morao rumen stida podići i to pismo da može svaki, ko hoće pročitati. Izmedju ostaloga reklo se u toj belešci, da će se to pismo još i na javnost izneti. Na to sam ja g.Živka Vuletića i dr.Milana Božeskog zamolio, da odu u uredništvo „Branika“ i da se osvedoče o sadržaju toga pisma. Kad su se spomenuta gospoda vratila, dočekao sam ih, zaista, - smešeći se. Držao sam, da gospoda imaju neko moje pismo u rukama, pa da su iz njega izvadili kakav stav, pa ovaj izvrnuli i izopačili. No kad mi gospoda saopštiše šta se u uredništvu „Branika“ zbilo, morao sam se nasloniti na sto, da ne posrnem i da se ne srušim sa stolice. G.Dimitrijević pre svega zamolio je moje prijatelje, da ne povrede i ne unište pismo, jer, Bože moj, kako bi on svoju političku borbu bez toga pisma dovršio! On (Dimitrijević) pred još trojicom gospode pokazao je mojim prijateljima to pismo i ta tri gospodina takodje su čitali isto pismo. Bilo je to, slavni sudbeni stole, ljubavno pismo moje zakonite i rodjene žene, koje je nekom pisala pre nego što je mene i poznavala. U tom pismu nema ni pomena o meni. Neću da sam sentimentalan, ali ovo mogu reći: kad već djavo nije dao gospodi mira, bilo bi bolje, poštenije i čovečnije, da su uzeli nož i da su me njime udarili, nego što su ovo učinili. U svom životu čitao sam ja mnogo, ali to još nigde nisam čitao, niti sam čuo da se prema jednom čoveku tako postupa, kao što se prema meni postupalo. Politička stranka, slavni sudbeni stole, koja hoće da se skorupom srpske inteligencije naziva, upotrebljuje svoj organ na to, da uz najveću dreku pokrene izložbu jednu, izložbu ljubavnog pisma jedne devojke, a šef te stranke ponižuje se dotle, da kao upravitelj te izložbe dela.

Devojka pak, čije se ljubavno pismo stavlja na izložbu, ima muža, kojem je ona poštena, valjana žena. Ako je taj muž - a to je kritični trenutak, i ko i najmanje što iz psihologije razume, mora dopustiti - ako taj muž ma samo iskru osećanja časti u sebi ima, on je izgubljen. Jer ili je on mene u dvoboju morao ubiti, ili ja njega. A ako se ni jedno od toga ne dogodi, tada je moralo neizostavno - baš neizostavno, velim ja - još veća nesreća dogoditi se. Dogodilo se ono užasnije, ali ne mojom krivicom.

Kada su me moji prijatelji izvestili, kakvu su izložbu ljudi „od časti“ u redakciji dotičnog lista priredili, u dvorištu, našeg „Zastavinog“ uredništva, cepali su drva. Ne velim: sa moralne, ali sa praktične strane uzevši, možda bi po mene bolje bilo da sam sledovao svome prvome, životinjskome nagonu i da sam ono učinio, što bi svaki srpski ratar u sličnom dogadjaju učinio bio. Pade mi na pamet, da na polju zgrabim sekiru, da odem u uredništvo „Branika“, da i ja takodje vidim tu izložbu. Nesreća, što bi je u tom slučaju učinio, po svoj prilici bila bi strašnija nego što je danas; ali ipak optužba gospodina državnog tužioca ne bi tako strašno ispala. Ja sam po nesreći Božijoj, ili hvala Bogu - ne znam ni sam, kako da kažem - zadahnut zapadnom kulturom, i tada rekoh sam sebi: „Pošteni, obrazovani ljudi dužni su pridržavati se izvesnih pravila; ti si dužan tvome protivniku, koji ti je najgore učinio, što se jednom čoveku učiniti može, da ga pozoveš na dvoboj. Ti moraš stati pred njega, da te on možda i ubije. Tako zahtevaju društvena pravila“.

Pa, ja sam tako učinio. Ja sam zamolio g.Iliju Vuletića i dr.Milana Božeskog, da odu u redakciju „Branika“ i da g.Mišu Dimitrijevića na dvoboj pozovu. Svedoci g.Dimitrijevića, dr.Jojkić i Joksimović, odbili su dvoboj, sa tom, zaista nečuvenom motivacijom, da ja nisam uvredjen. Naravno, ja ne, ali moja zakonita žena. I da je ta slaba žena od g.g. lično tražila satisfakcije, držim, da bi se opet nešto nečuveno dogodilo, i da bi gospoda tada, dvoboj primili. Kada su me prijatelji izvestili, da se pregovori jako odugovlače i da će dvoboj, po svoj prilici, odbijen biti, bio sam van sebe. A ja pitam: Da li se tu treba čuditi, što sam tu glupost učinio? Ja sam naime Dimitrijeviću preko svojih svedoka predložio častan sud. Mene lude! Kao da nisam ja tu gospodu dobro poznavao? Kao da nisam trebao znati, da samo ljudi od časti mogu primiti častan sud? Ali šta ne bi čovek učinio, kad već duša dodje u podgrlac, šta ne bi čovek učinio - da samo ne bi ubica morao postati? Gospoda su sud časti odbila. Kad uzmem stvar sa političkog gledišta, ja sam tim potpunu satisfakciju dobio. Gospoda su čitave po godine neprestano pisala, da imaju neko pismo, koje me beščasti, politički ubija, koje me nemoćnim čini, da svoj politički rad produžim. Još u subotu pisalo se u „Braniku“, da pismo kompromituje mene, a tri dana docnije, potpisuje urednik „Branika“ izjavu, u kojoj se naglašuje, da ja u tom pismu nisam uvredjen. Uzevši to politički, naravno da ne bi mogao baš ništa više potraživati, i ja bih mogao biti sa svim umiren. Ali, slavni sudbeni stole, ja u ovoj aferi nisam bio angažovan kao političar, nego kao muž. I sam jedan dah bio bi dovoljan, da čast jedne žene uprlja. Tu nije trebalo grdnim topovima nišaniti. Ali protiv časti moje žene bili su napereni topovi. No čovek, - ovde javno priznajem - koji ne bi mogao čast svoje žene ma i nožem da odbrani, to nije čovek, nego kukavica; on je podliji od onoga, koji bi se usudio u žensku čast dirnuti.

Nesreća je bila i za mene, a nesreća i za mog protivnika, što je baš takove svedoke poslao, kao što su dr.Mladen Jojkić i Nikola Joksimović, - svedoci, koji su smeli potpisati, da ja nikakve satisfakcije, ama baš nikakve u toj stvari ne bi smeo iskati. Svaki bi pošten čovek g.Dimitrijeviću izjavio: „Prijatelju, ako tu stvar svoje časti hoćeš tako da izravnaš, to traži sebi druge svedoke a ne nas“. Mogu da razumem, da ima poštenih ljudi, koji su apsolutno protiv svakog dvoboja, koji već iz načela svaki dvoboj osudjuju. Takvi bi se ljudi morali postarati, da mi ma na koji drugi način satisfakcije dadu. Takvi bi ljudi pre svega bili obvezani pobrinuti se, da mi se povrati pismo, koje je sasvim bespravno i nezakonito u g.Dimitrijevićeve ruke došlo. Ali ništa, baš ništa se od svega toga ne učini! Rečeno mi je: „Nemaš nikakva povoda, da satisfakcije tražiš“. Šta sam znao tu činiti? Mnogo i dugo sam o tom promišljao. Sa današnjeg društvenog gledišta imao bi zaista prava, da g.Dimitrijevića kukavicom nazovem, ili da ga bičem (hundspeitsche) išibam.

Ja bih bio učini - svaki bi to učinio, - da je moja afera bila jedna od onih afera, koje se, žali Bože, tako često zbivaju. Uzimam primer: „Neko se u društvu izrazi o kakvoj gospodji nekavaljerski. Isti bude izazvan na dvoboj: ako ne primi izazivanje, proglase ga za kukavicu, a može biti da bude i izleman. No, moja afera iz osnova se razlikuje od takvih afera. Pismo se javno izložilo. Nisu još zvanično izjavili, da je ta izložba dovršena, pokazivali su pismo dalje, a suviše još pretilo mi se u „Braniku“, da će se još i štampati i predati javnosti. Neka ode sada ko-god i fisne po licu toga gospodina! Taj bi gospodin postao još bešnji i štampao bi sada zacelo pismo.

Ja sam hteo baš to da sprečim. Da je ko-god otišao i nazvao toga čoveka kukavicom! Svet bi može biti rekao: „Ta, to je sve lepo i krasno, ali, čoveče, ne vidiš li zar, kako se čast tvoje kuće po sokacima raznosi? I ti to gledaš, i živiš još“? Drugi ko-god možda bi to mogao podneti, ali ja nisam mogao. Zbog velike uvrede, a naročito bojazni, da se pismo ne iznese na javnost - došla mi je grozna misao u glavu, da svoga protivnika ubijem 31.decembra 1889.godine po novom kalendaru. Saopštiše mi moji prijatelji da je odbijen i dvoboj i časni sud, i tada sam otišao u Dicgenovu gvoždjarnicu i kupio tu jedan nož. Iskao sam nož s obe strane oštar, ali pošto nije bilo takva noža, kupim običan nož.

Predsedavajući: Je li to ovaj nož?

Optuženi: To je. Tim nožem hteo sam svog protivnika da ubijem na sokaku ili inače gde bi ga našao. Tog dana došao je jedan moj prijatelj dr.Mita Lukić u Novi Sad, koji me zamoli, da idem s njime, da posetimo srpskog pesnika dr.Jovana Jovanovića, koji je tada slučajno u Novome Sadu bio. Dr.Jovanović čim me spazi, prvo mu pitanje bi, šta je upravo u celoj stvari, pošto se o tome samo bilo u Novome Sadu govorilo. Kad sam mu sve verno ispričao, morao je sigurno primetiti, da sam uzbudjen, te će me zapitati, šta mislim sada da radim. Ja sam okolišeći odgovorio. On me medjutim poče moliti, da samo veliki skandal ne napravim. Govorio mi je zatim, da je srpski narodno-crkveni sabor na pragu; molio me je da se makar kako umirim i ja mislim, - ne znam zacelo, da sam usled njegovih reči taj prvi nož odbacio.

Noć uoči rimokatoličke Nove godine i suviše sam nemirno proveo. Osećao sam, da moram nešto učiniti, samo nisam znao: šta. Te noći nisam oka sklopio. No, bilo je još nekoga, koji nije oka sklopio, a to je bila moja žena. Ja nisam ništa o toj stvari govorio, no ona je morala o tome od nekoga čuti, jer sam cele noći slušao samo kako se guši u jecanju. Ujutru sam ranije ustao nego obično. Preko od moga stana proteže se livada prema železničkom nasipu. Na toj livadi htedoh da se promišljam. Dva glasa borila su se u meni. Jedan govoraše: „Ti ga moraš ubiti, jer on to hoće, on neće drukčije“!, a drugi opet glas govoraše mi: „Za Boga, sve drugo, samo to ne“! Tražio sam, šta bi to drugo bilo. I, slavni sudbeni stole, uvek sam našao, da mi samo dvoje ostaje: Sve ili ništa!

Ništa da ne učinim, to ne mogoh, ne bih tako živeti mogao - i ja sam učinio sve.

Ja sam sve razdraženiji postajao, te odem u Varadin i nabavim drugi nož. Ne ovaj, koji leži na stolu. Mnogo je veći, veći i od ovog poslednjeg. Taj sam nož još pri povratku svom u promenadi bacio. Kad sam istog dana - prvog januara - došao u uredništvo „Zastave“, svi su skoro o tom govorili, kako se pismo javno pokazuje, i ja odem, da i treći nož kupim. Ja sam tražio još neprestano izlaska, tražio sam neprestano, da se mirnim putem stvar reši. U „Zastavi“ sam štampao izjavu, koju mi moji svedoci doneše, da mi je svaki dvoboj i svaka satisfakcija otkazana. Ni jedne uvredljive reči nisam dodao. Samo sam to naveo: „Ovaj mi zapisnik moji svedoci dostavili“. Posle toga sam čekao. Pazio sam na ponašanje svojih prijatelja - ni jedan mi ne dodje, ni jedan mi ne reče: „Ti si potpunu satisfakciju dobio; niko mi ne kaza: „Dobio si ma kakvu satisfakciju“. Ta velika uvreda, koja mi je nanesena, sve je moje prijatelje sa svim porazila i mnogi me od mojih prijatelja - ja sam to vrlo dobro primetio - izbegavali, samo da ne bi morali sa mnom o toj aferi govoriti. Nisu znali, šta da mi kažu. Drugog i trećeg januara doznao sam i ovo. Doznao sam - gospodinu istražnom sudcu iz obzira delikatnosti nisam mogao navesti izvor, koji izvor ne mogu ni ovde navesti; ali ja sam se pozvao na jednog svog svedoka, koji će to potvrditi - doznao sam, da je g.Dimitrijević pismo i svojoj ženi dao, a da je gđa.Dimitrijević prilikom jednog „jauzna“ posle „kompota“ i ovo pismo iznela na sto. - Dabome, nije to baš rdjav ukus pored „badem-torte“ pojesti i čast jedne žene. Kad sam pijacom išao, sretne me g.Sava Stojković. On me direktno napadne pitanjem: „Je-l te, šta ima u tom pismu“? Ja sam mu okolišeći odgovorio, na što mi on ispiča, da se pismo po novosadskim sokacima raznosi, da je isto pismo apotekar Plavšić jedanput kod gospodara Gavrilovića doneo. Pitao sam ga, da-l’ on to baš za celo zna, i on mi je ovo odgovorio: „Kad su pismo pokazali g.Stevanu Gavriloviću, on je pljunuo i rekao: „To je bezobrazluk, kad se tako što usudjujete podmetati mu“. Kad mi je to već rekao, morao sam mu verovati, i ja sam mu zaista verovao 3.januara sam čuo, da se dr.Božeski i Vuletić prepirali o tom, šta bi oni „Braniku“ trebali da odgovore. Mene je zainteresovala ta njihova prepirka i doznao sam, da su u „Braniku“ dve izjave izašle, jedna od samog g.Dimitrijevića, a druga od njegovih svedoka. Kad sam 4.januara u uredništvo „Zastave“ došao, poslao sam po taj broj „Branika“, i očevidno sam se uverio, da je g.Dimitrijević moju ženu najgroznije napao i uvredio. Slučajno se desilo, i ne može drukčije ni biti nego slučajno, da sam istog dana izmedju 10 i 11 časova, kad sam hteo da kupim cigare, g.Dimitrijevića video, da polazi na put. Mogu vas uveriti, da me je pojava tog čoveka u najveću jarost dovela. On mi je ono učinio, što se ne bi smelo ni jednom čoveku učiniti, a da mu se ne da potpuna satisfakcija; on mi nije hteo satisfakcije dati i tada sam video da hoće da ode iz Novog Sada - u Senti će valjda tu stvar izvrnuti, i tamo će se o toj aferi govoriti. Pojurim u uredništvo, da obučem zimski kaput, jer mi je u tom kaputu bio nož. Ko ne bi u tako istim ili sličnim prilikama ono isto učinio, što sam ja učinio, neka slobodno uzme kamen i neka se baci kamen na mene. Ja drukčije nisam mogao.

Optuženi: To je baš, što ne mogu tačno da ispičam. Kad sam prvi nož kupio, tražio sam ga; za tim sam taj nož odbacio. Kad sam po drugi put nož kupio, onda ga nisam tražio. Kad sam po treći put nož kupio, onda sam ga baš tražio.

Predsedavajući: Koliko puta?

Optuženi: Ne znam.

Predsedavajući: Jeste li ga u pivnici kod „Toše“ tražili?

Optuženi: Jesam. Kad god sam ga tražio, uvek sam ga tamo tražio.

Predsedavajući: I to uvek u nameri, da ga ubijete?

Optuženi: Onda sam češće išao „Toši“. Došli su mi tada nekako baš redom: tetak moje žene g.Sava Stojković iz Jaska, za tim dr.Lukić iz Beograda i T.Kostić iz Feldvarca, i inače, kad god su mi prijatelji došli, ja sam s njima tamo išao. Ali, ja priznajem, da sam samo zbog toga tamo išao, da njega ubijem.

Predsedavajući: Kada dakle?

Optuženi: O tom pitanju, o pitanju vremena, hoću opširnije da govorim. Za ona 4 dana ja sam se neprestano borio. Bilo je trenutaka, gde bi za celo izvršio ubijstvo, a to su trenutci, gde sam očajavao, što ne mogu da ga nadjem. No, bilo je i takvih trenutaka, gde nisam na to pomišljao, a to su trenutci, gde sam noževe odbacao. Razume se, sad nastaje pitanje, kad sam ja poslednji put naumio, kad se u mene pojavila ona krajnja namera, a ja mislim, to hoće g.predsednik od mene da dozna.

Predsedavajuči: Prvu i poslednju. Kad vam je pala misao na pamet, da delo izvršite?

Optuženi: Poslednji put naumio sam - od toga mnogo zavisi, te sasvim tačno taj čas neću odrediti, pošto se sasvim tačno ne mogu na to setiti, jer da lažem neću, po tu cenu: da lažem, ne tražim ništa - nego, slavni sudbeni stole, kao da mi se čini, da se u mene krajnja i poslednja namera u meni pojavila onda, kad sam onaj broj „Branika“ čitao. To je bilo u subotu oko 10 sati...

Predsedavajući: 4.januara 1890?

Optuženi: Jeste. Ili kad sam spazio svog protivnika. Jer to me je moralo užasno uzbuditi, a naročito njegov plan, da ode iz Novoga Sada, te da onemogući svako dalje izravnanje a pismo da zadrži kod sebe. To je jasno i čisto.

Predsedavajući: Recite mi: Kakvih dokaza imate, da je Dimitrijević rasturivao pismo, da ga je on davao, da ga mnogi čitaju i uopšte da se pismo rasturivalo?

Optuženi: Prvi je dokaz „Branik“ sam. U „Braniku“ se ne jedanput već često tvrdilo: Pismo je rastureno, celom svetu je već poznat sadržaj toga pisma. A g.Dimitrijević je pred mojim svedocima gg.dr.Božeskim i Ž.Vuletićem tačno označio i broj, koliko ima prepisa od toga pisma. Rekao je 20, ako se ne varam.

Predsedavajući: A drugih dokaza? Iz iskaza Save Stojkovića?

Optuženi: Iz iskaza Stojkovićeva znam samo toliko, da su on i drugi govorili, da se pismo rasturuje. Drugih se dokaza ne mogu setiti. Ali istragom se dokazalo da se pismo, i to, originalno pismo nalazilo u rukama g.Dimitrijevića, istragom se dokazalo i to, da je on to pismo izložio i da je to pismo pokazao mojim prijateljima i još trojici gospode, što su onog časa bili u uredništvu. To mi je dosta bilo, jer molim lepo, on je to pismo pokazao apotekaru Plavšiću i profesoru Jovanoviću, a to je toliko isto, kao da je pismo bilo u „Pešt.Lojdu“ štampano. Za po sata posle toga za celo je znala cela varoš o sadržaju pisma.

Predsedavajući: Šta razumevate vi pod „izložbom pisma“?

Optuženi: Razumem to, da je u „Braniku“ izišao poziv, da svako, ko-god hoće, može doći u uredništvo „Branika“ i da vidi pismo. Posle, kad sam u istini hteo da vidim, da li je to tako i svoje prijatelje poslao tamo, g.Dimitrijević zaista je mojim prijateljima i pokazao pismo. No, tamo su bila još i tri gospodina; i tima je g.Dimitrijević pismo pokazao. Mislim, da mi više nije trebalo.

Predsedavajući: Recite mi, ko je urednik „Branika“?

Optuženi: Joksimović.

Predsedavajući: Kad je on odgovorni urednik „Branika“, zašto se niste na njega obratili, kad je „Branik“ doneo onaj članak ili belešku, koju vi spominjete?

Optuženi: Što se tiče odgovornosti, o tome imam ja svoje naročito mišljenje, i to, ovako:

Kao novinar i urednik jednog lista, znam ja vrlo dobro, da izadje beleška pa čak i uvodan članak u kakvom listu, pa da o tome glavni urednik ništa i ne zna. Nije dotični članak čitao, nije tu bio itd. Da je u „Braniku“ izišao samo jedan članak u stvari pisma, ja bih zacelo, može biti, g.Joksimovića morao da pozovem na odgovor. No, g.Joksimović je samo prema vlasti odgovoran urednik; moralni odgovorni urednik bio je uvek - to se reklo vrlo često u „Braniku“ - g.Dimitrijević, a za tim družina oko „Branika“, kao: dr.Polit, dr.Vučetić itd. Za po godine dana dvadeset se puta spominjalo to pismo u „Braniku“, a ne jedanput, i ja sam vrlo dobro znao, da su sva ta gospoda odgovorna za to. Zar sa svom tom gospodom da napravim rusvaja? Šta mi je ostalo drugo da činim? Ja nisam tražio g.Dimitrijevića, nisam tražio g.Joksimovića, i ja mislim da sam postupao kao što treba. Ja sam svojim prijateljima rekao: „Otidite u uredništvo „Branika“ i vidite pismo“! Tada ja nisam znao, kakvo je to pismo. G.Joksimović rekao je najpre mojim prijateljima, - oni mi bar tako rekoše - rekao je dakle, a pri tome i pobledio: „Pismo to nije u uredništvu; ako hoće gospoda da ga vide, neka idu g.Dimitrijeviću u stan njegov“. Na to je odgovorio g.dr.Božeski g.Joksimoviću: „Beleška u „Braniku“ je iz uredništva, u njoj stoji, „mi“, a pod „mi“ razumem ja uredništvo“. Na to g.Joksimović reče, da gospoda moraju sa g.Dimitrijevićem da govore, jer je pismo u rukama g.Dimitrijevića. I zaista je, slavni sudbeni stole, pismo pokazao g.Dimitrijević; g.Dimitrijević ga je izvadio iz svog džepa, a pri tome je izvadio i neke beleške, neke karte, posetnice moje žene, kojima je hteo gospodi da dokaže, da je jedan i isti rukopis na tim kartama kao i u pismu. I najposle našlo se to pismo, kao što sam posle doznao, u stanu g.Dimitrijevića.

Ako sam se, može biti, molim, prevario u ličnosti, ali g.Joksimović je znao, da ja pozivam na odgovor g.Dimitrijevića. Tu je on bio dužan, kao pošten čovek, da mojim svedocima kaže: „Gospodo, vi se varate u ličnosti; ja sam tu, ja ću odgovarati. Ali da bome! Kad je Jaša Tomić danas s one strane brave i kad g.Joksimović misli da će njega (Tomića) za tri nedelje ili za tri meseca dana vešati, lako je tada doći i reći: ja odgovaram; zašto mene niste pozvali na odgovor“? Ali onda je g.Joksimović drhtao, sakrio se iza ledja g.Dimitrijeviću, šta više bio je i dever (sekundant) g.Dimitrijeviću. Da se osećao, da je odgovoran, ne bi mogao biti dever g.Dimitrijeviću i ne bi mogao postpisati izjavu, zapisnik, gde stoji: „g.Tomić nije uvredjen“. On bi u taj zapisnik morao uvesti: „Mi ne damo u ime Dimitrijevićevo zadovoljštine zato, što sam ja odgovoran“. On to nije učinio; sad je lako govoriti.

Predsedavajući: Poznajete li Vi ugarske kaznene zakone? Ako poznajete, onda morate znati, da u tim zakonima ima naredjenja, koja se odnose na uvredu časti putem štampe. Zašto, dakle, niste pošli sudskim putem?

Optuženi: Pre svega moram napomenuti, da zbog one beleške ne bih mogao ni g.Dimitrijevića ni nikoga drugog da tužim preskom sudu. Jer, u toj belešci još nema uvrede. Uvreda je u tome, što se pismo iznosilo na javnost. A zašto, po mom mišljenju, nisam zbog toga mogao tužiti sudu, o tome, ako mi slavni sudbeni sto dozvoli, hoću opširnije da govorim.

Predsedavajući: Molim.

Optuženi: Kao novinar znam vrlo dobro §. 172. našeg Kaznenog zakonika. U istom paragrafu veli se izmedju ostaloga i ovo: „Ko napadne bračnu ustanovu biće na 2 godine državna zatvora osudjen“. Ko mi pak surovo napadne i brak i hoće taj brak da mi razruši, izmedju sviju 500 paragrafa našeg Kaznenog zakonika ne nalazim ni jednog jedinog, po kome bi dotičnoga mogao tužiti. Kao novinar znam vrlo dobro i za §. 261., koji govori o uvredi časti. Kad neko napadne čast nečiju, a žena obično i nema ničeg drugog osim svoje časti, najviša je kazna za to 500 forinti. Oni paragrafi, koji govore o povredi tajne pisama, ni iz daleka nisu tako strogi, kao na primer u Engleskoj, ili kao što bi trebalo da su strogi. Što se tiče ženske časti, po mom mišljenju u ugarskom Kaznenom zakoniku nema drugih paragrafa što govore o tome, osim onih, po kojima je, istina dvoboj zabranjen, ali koji dvoboj ipak ne preče. Jer, slavni sudbeni stole, pitam ja: Zašto se upravo po našim zakonima ne kazni za umorstvo u dvoboju isto tako kao i za svako drugo umorstvo? Odgovarajući na to pitanje, čini mi se, da to nije zbog toga, da se puste dva protivnika, pa da se za duga vremena tuku, već za to, što je tu zakonodavac imao neki viši smer pred očima. Zakonodavac, tako mi se čini, imao je pred očima to, da u ljudskom životu mogu i takve prilike nastati, da se uvredjeni redovnom sudu ne može tužiti, a opet da bez zadovoljštine ne može živeti. Takvi slučajevi nastaju onda, kad je reč o ženskoj časti, i tu je zakonodavac svakako mislio: Bolje i dvoboj da dozvolimo, upravo bolje je da zbog dvoboja i kroz prste gledamo, nego da se ljudi na sokaku noževima napadaju. Naš Kazneni zakonik kaže: Eto vam puta i načina, da branite žensku čast, a to je, što gledamo dvoboju kroz prste. I dvoboj su, slavni sudbeni stole, usvojili Madjari, usvojili ga Nemci pa u usvojili i Rumuni, samo ga nismo usvojili mi Srbi. Ali u našem - srpskom društvu ima nepoštenih ljudi, koji smedu da diraju u čast jedne žene. I sad jedno od ovog dvoga, po mom mišljenju, mora biti: Ili naš zakon u pogledu čuvanja ženske časti mora biti strožiji, mnogo strožiji, nego što je danas, ili ako to ne bude, onda mora i naše (srpsko) društvo dvoboj da usvoji. Ne bude li ni jedno ni drugo, onda moraju jedne od ovih nesreća da nastupe: Ili da se uzme zadovoljština nožem u ruci, kao što sam ja činio, ili na naše (srpsko) društvo mora da naidje još mnogo veća nesreća, a ta je nesreća, da naše društvo nikako i ne brani žensku čast. No društvo, koje ne brani žensku čast, nalazi se na rubu propasti; društvu, kome danas ženska čast nije svetinja, danas-sutra neće mu ništa, ama ništa biti svetinja. Takvo društvo nije vredno da postoji - ono mora i treba da propadne! To je moje mišljenje.

Predsedavajući: Vi, dakle, priznajete, da ste Mišu Dimitrijevića uboli, namerno da ste ga ubili, umorili?

Optuženi: To ne priznajem. Ne.

Predsedavajući: Nego? Ta Vi ste govorili -

Optuženi: Molim. -

Predsedavajući: Molim lepo, Vi ste rekli, da ste na nekoliko dana, pre no što ste delo učinili, naumili bili, da ga ubijete. Nameru ste tu već nekoliko dana pre toga imali. Je li to istina?

Optuženi: Jeste.

Predsedavajući: Tu ste nameru 4.januara 1890.godine izvršili bodom noža. Jeste li to ovde pred sudom rekli?

Optuženi: Jesam.

Predsedavajući: Molim da rastumačite, kako ste to razumeli.

Optuženi: Ja nisam ovde rekao: „namerno ubio, umorio“.

Predsedavajući: Vi ste - tako bar ja shvaćam prema Vašem iskazu - umorstvo ovde pred sudom priznali. Ako drukčije mislite, molim, da to protumačite.

Optuženi: Po Vašem Kaznenom zakoniku mora čovek sa zrelim, promišljenim razborom da čoveku oduzme život, pa to da bude umorstvo. Ja sam imao nameru, ali nameru može imati i uzbudjen čovek, može imati pijan čovek, može imati čak i lud čovek. Ali ni jedan od tih ljudi ne može i da smisli ono, što je naumio. Za to treba pre svega da je čovek miran, da je ladan; uopšte treba za to takav duševni raspoložaj, u kome se uzbudjen čovek nikad ne nalazi. Kad je čovek uzbudjen, prevladjuju njime čuvstva, njegov osećaj, a čuvstva ne mogu da misle, osećaj ne može da radi ono, što razum. To je psihološka istina, koju ne treba da tumačim; poštovani sudci znaju to bolje nego ja. Pa sad da se zapitamo, u kakvom sam duševnom stanju ja bio, kad sam naumio, da ono delo učinim?

Jeste, gospodinu istražnom sudcu rekao sam ovako: Ja sam izvršio umorstvo; učinio sam to sa zrelim i promišljenim razborom, pa sam gospodinu istražnom sudcu i paragraf o umorstvu naveo. To je bilo prvog dana, onda kad sam delo učinio. No pitam ja sada, slavni sudbeni stole: Može li uopšte uzbudjen čovek da sudi o svom duševnom stanju? I zna li uopšte uzbudjen čovek, da je uzbudjen? Zna: ali kada? Kad neko dva sata piše pa onda ispisanu artiju mesto peskom prelije mastilom, kad se švigaruša spemila na bal a „puket“ nije stigao, onda se oboje hvataju rukama za glavu i viču: Bež’te mi s puta, ja sam užasno uzbudjen ili ja sam užasno uzbudjenja. No, takva uzbudjenost nije opasna, baš za to nije opasna, što čovek zna da je uzbudjen. Ja nisam znao da sam uzbudjen onog dana kad sam delo učinio, jer kad je čovek do krajnosti uzbudjen, onda se kaže: s Bogom razume! Onda razum ne može ni da promeri, u kakvom se uzbudjenom stanju duša nalazi. Baš to, što nisam znao onog dana, kad sam delo učinio, da sam uzbudjen, svedoči, da sam bio uzbudjen. Uostalom, slavni sudbeni stole, pitanje je to važno, za to hoću opširnije o njemu da govorim.

Predsedavajući: Kad se stanete braniti, možete, a sad hoću da Vam pročitam ono mesto iz Vašeg iskaza, koje ste svojeručno potpisali, a gde se veli: (čita) „Da mi je sadržaj ovog zapisnika pročitan i da su moji iskazi u njemu kao što treba uvedeni, potvrdjujem, što potpisujem sve tabake“. To ste napisali pred istražnim sudcem, i Vi ste - tako stoji ovde - pred istražnim sudcem priznali, da ste izvršili umorstvo. To ste svojeručnim potpisom priznali.

Optuženi: Jesam.

Predsedavajući: Je li tako?

Optuženi: Tako je. Molim, da mi se dozvoli, da o tome govorim; to je jedno od glavnih pitanja. Rekao sam, zašto sam to potpisao. Prvog dana, kad sam izvršio delo, bio sam sasvim uveren, da sam umorstvo izvršio, jer tada nisam mogao da promerim, da mi je za sve to vreme dušom ovladala užasna uzbudjenost. Tek na nekoliko dana docnije video sam, da sam uzbudjen bio. No tada me je, naravno, prešla uzbudjenost; a ako sam ja rdjavo sudio o svom duševnom stanju i samo zbog toga ono potpisao, onda velim: nisam ja pozvat da sudim, da kažem, jesam li bio uzbudjen ili nisam, već drugi. A da sam tada slučajno gospodinu istražnom sudcu rekao: „Gospodine istražni sudče, ja sam bio užasno uzbudjen, ja nisam mogao da vladam svojim čuvstvima, moja je slobodna volja bila vezana“, on bi za celo rekao: „Oho! Niste Vi pozvani da o tome sudite; o tome ćemo mi suditi, može biti lečnici, a posle i sporedne okolnosti će to izneti“. Ako je po volji, hoću da se izjasnim o tim sporednim okolnostima.

Ja sam jasno kazao, zašto danas mislim, da ono nije bilo umorstvo, a kako sam mogao i što sam morao onda da mislim, da je to bilo umorstvo. Ja bih inače bio laža, naučen laža. Kad neko nekom dodje, pa kaže: „Ja sam uzbudjen, ja ne znam šta radim“, onda on laže; bar nije suviše uzbudjen. Suviše uzbudjen čovek nikad ne može priznati, da je uzbudjen, isto tako, kao i pijan čovek, što je pijaniji, tim sve više uverava druge: „Ja znam šta radim, ja nisam pijan“ - tako isto, kao što ni luda neće nikako da prizna, da mu je pamet poremećena.

Pojedini momenti govore baš za to, da sam bio uzbudjen. Uzmimo pre svega nož. Zar bih ja takav nož kupio, da nisam bio uzbudjen? A da li bih ja tim nožem mogao da izvršim umorstvo, molim samo da se uzme u obzir udarac! Ja sam učio anatomiju, al i da je nisam učio, svaki naš seljak zna toliko, kad udara u grudi i srce hoće da nadje, mora više levo da udara a ne desno, ja sam s desne strane udario. S otvorenim nožem ja sam kao besna zverka prešao kroz predsoblje i ujurio u čekaonicu. Može li se zamisliti, da mi je tada bilo do škandala? Da u onim trenutcima nisam bio uzbudjen, morao bih videti, da onde ima ljudi, da moj protivnik ima na sebi zimski kaput, morao bih videti da mi je mali nož i po svoj prilici bih rekao: čoveče, okan’ se ćorava posla, već idi kući, metni nož u džep, a kupi revolver i vrebaj zgodne prilike - ovde sad može biti grozna rusvaja i više ništa. Tako bi svaki uradio, tako bih i ja uradio, da sam mogao razborito da mislim. A da je to ubijstvo ispalo onako, to je sa svim, ama sa svim slučajno bilo. Ja velim, da tu nije samo moja ruka delala; tu je, ako je slobodno da govorim o Bogu, u ovoj stvari delala i neka svemogućna ruka. Od hiljadu slučajeva, gde bi se pokušalo, da na taj način uzmemo čoveku život, možda bi jedan jedini ispao za rukom. - Sve to, mislim, valda dosta dokazuje, da sam morao biti uzbudjen.

Predsedavajući: Jeste li nož na koli otvorili ili na železnici?

Optuženi: Koliko se sada opominjem i koliko se i pre sećah, - čini mi se, da sam ga još u koli otvorio.

Predsedavajući: Dakle, još u koli, pre nego što ste s kola sišli?

Optuženi: Jeste.

Prisednik Jezdimirović: Na početku Vašeg govora spomenuli ste: „Čuo sam krik gospodje Dimitrijevićke i to je učinilo, da dodjem k sebi“.

Optuženi: Jeste, tako nešto otprilike.

Prisednik Jezdimirović: Molim, da to razjasnite; šta Vi pod tim razumete?

Optuženi: Molim. Dva momenta - rekao sam da se ne mogu svakog sporednog momenta setiti - dva se momenta jasno i razgovetno sećam: Prvo, kad sam udarao, onda sam čuo krik gospodje Dimitrijevićke. Mogu reći, da sam u bečkom dvorskom pozorištu češće imao prilike, da čujem tragičan krik gospodje Volterove, i taj krik je užasan. Ali krik gospodje Dimitrijevićke bio je tako grozan, da kad sam ga čuo, da sam se nekako zbunio. I to me je dovelo nešto k sebi i zato se sećam tog časa. Mogućno je, ja ne znam, može biti, da me je taj krik zadržao, da ne udaram dalje. To ne znam.

Za tim je drugi momenat, koga se jasno sećam, a to je, gde mi se svet uklanjao s puta i gde su vikali. To me je poplašilo, videh nož u svojim rukama, ja sam se stideo, da se svet ispred mene kao ispred kakve besne zverke uklanja i zatvorio sam nož.

NARAVNO, ZAVRŠNA REČ DRŽAVNOG TUŽIOCA JE BILA PRAVNO DRUKČIJA!

Poštovani sudbeni stole! Učin zločina, koja je predmet današnjoj raspravi, vrlo je prost. Zapleta nema nikakvih. Dokazni materijal tako je čist i jasan, da za opis učina treba vrlo malo reči.

4.januara 1890.godine, u 11 sati pre podne, uboden je na peronu železničke stanice nožem Miša Dimitrijević, vlasnik ovdašnjeg lista „Branika“, pa je za malo i umrio. Jaša Tomić, koji je to delo učinio, uhvaćen je na licu mesta. Svoj čin nije poricao, nije ga ni želeo poricati jer ga je učinio javno, pa je to u toku istrage i priznao.

Držeći se parničkog reda pozivam se pre svega na zapisnik o sekciji, koji je ovaj čas pročitan i u kome je konstatovano, da je Miša Dimitrijević umrio usled uboda nožem, koji je prosekao srčanu oponicu i glavnu žilu, aortu, i koji je ubod morao vrlo snažan biti, jer je probo zimski kaput, dolnji kaput, prsluk, krutu košulju Jegerovu košulju pod njome, pa je pored sveg, toga dopro do srca.

Pozleda je po lekarskom mišljenju bila bezuslovno smrtonosna.

Jaša Tomić je i pred istražnim sudcem i pred poštovanim sudbenim stolom priznao, da je delo smislio, sa odlučnom namerom, koja je išla na uništenje života Dimitrijevićevog, izvršio. Priznao je, da je izmedju njega i pokojnika usled novinarske prepirke ovladao neprijateljski odnošaj i to naročito s toga, što se zapodela reč o nekom pismu, koje Tomića besčasti, usled čega je poslao Dimitrijeviću svoje svedoke, koji su se uverili, da pismo ne sadrži u sebi što bi bilo po njega obesčaščavajuće, nego po njegovu ženu. Ovo je pismo pisala žena njegova, dok je devojkom bila i ono sadrži taki stvari, koje su po njegovom mišljenju u stanju da poruše njegovu porodičnu sreću i čast. Usled toga je bio toliko ogorčen, da je zaključio, da Dimitrijevića ubije, pošto prethodno radi uvrede nanesene njemu i njegovom šuraku viteške zadovoljštine nije dobio.

To je odlučio 30.decembra prošle godine, a 31.decembra u tu cel kupio nož. Zatim ga je bacio, pa je kupio drugi jedan nož - koga je takodjer bacio, pa je na posletku, početkom januara ove godine, kupio i treći nož i sa njime 4.januara 1890.godine izvršio delo. No i pre toga je po svome rodjenom priznanju tražio Dimitrijevića, ne bi li se s njime našao i nad njime već odlučenu nameru izveo.

To je poštovani sudbeni stole pravo stanje stvari. Da li imade ovde umorstva, koje bi po 278. §-u Kaznenog zakonika kažnjivo bilo, u tom pogledu pozivam se na njegovo priznanje i na razvoj dogadjaja. Za umorstvo se ište osim žrtve i napred smišljena namera. Da je tuženi napred usaglasio svoju nameru, to ne može podležati sumnji, to je on sam priznao. Jer kad se ko četiri dana bori sa sobom, uzima nož, baca ga, opet ga uzima i opet ga baca, naposletku uzima treći nož, sa kojim četiri dana ostaje pri smišljenoj odluci da će da ubija, tu o premeditaciji ne može biti sumnje. Što se tiče tvrdnje tuženoga, da ga je uvreda nanesena njegovoj ženi raspalila, da je bio u uzbudjenju, da nije bio u onom mirnom duševnom raspoložaju, koga pretpostavlja unapred smišljena namera umorstva, na to primećujem, da, ja ne mogu zamisliti sebi ubicu, koji bi bio u stanju mirnom dušom izvršiti delo. Da je bio uzbudjen, to je posve prirodno. I kod sitnije stvari se dogadja, na primer kad kogod izlazi na javnost, da ovlada njime uzbudjenje. Pa kako ne bi bio uzbudjen pri izvršenju tako velikog zločina. No da je on smislio svoju nameru onako, kako to Kazneni zakon napominje, ja ću citirati iz njegovog priznanja jedno mesto, u kome veli: kad sam bacio prvi nož, nisam mogao čitavu noć spavati. Jedna misao mi se vrzla neprestano po glavi. Kad sam ustao, izašao sam na poljanu pred mojim stanom, te predjoh železničkim nasipom u Baradin. Premišljao sam o tome, da li da ubijem Dimitrijevića ili ne. No, ma koliko da sam se otimao od te misli, ipak sam došao do tog uverenja, da ne mogu ništa učiniti, da moram ubistvo izvršiti. Ovo su njegove rodjene reči. Je li moguće, sudbeni stole, premeditaciju drukčije i zamisliti. Ako ovo nije ona, onda nema ni umorstva. Dotični paragaraf Kaznenog zakonika je kratak i jasan. Ne govori o mirnome umišljaju, samo toliko veli: ko čoveka ubije sa napred smišljenom namerom. Zakon ne daje dalja objašnjenja. On veli: napred smišljena namera. U docnijim paragrafima, gde je o ubijstvu reč i gde i duševan raspoložaj dolazi u obzir, onde je svugde kazano na kom osnovu treba kvalifikovati čin. Ovde je prosto reč o napred smišljenoj nameri.

Ovde je pitanje, da li se sa psihološkog gledišta oni uzroci, koji su tuženoga rukovodili, mogu smatrati kao olakšavajući. S te strane moram izreći svoje žaljenje, što slavni sud nije pročitao one brošire i novinarske članke, koje sam ja podneo. Jer iz njih bi se videlo, ko je otpočeo javnu političku borbu? Videlo bi se, da je žena tuženoga Milica Miletićeva napala u jednoj broširi Dimitrijevića, što je postao njenoj „Zastavi“ neveran, te koreći ga radi njegovog političkog držanja, gledala je da ga omalovaži pred srpskom publikom, da ga uvuče u blato. Šta više išla je i dalje, te je u jednoj drugoj broširi Dimitrijeviću rekla, da će ako ustreba pokazati jedno pismo, u uredništvu „Zastave“ može svaki videti, i iz koga izlazi da je on izneverio stranku, jednom reči, da se politički kompromitovao.

Dalje bi se videlo iz Tomićevih članaka, kako je on mislio o tome pismu, kako se izjasnio na poziv „Branika“ u svojim člancima.

Ali, poštovani sudbeni stole! Njegovim ostalim književnim radovima objasnilo bi se i to, kako je Tomić mislio o društvu, kakvo je stanovište zauzimao prema državnoj vlasti, jednom reči kakva mu je unutrašnjost, njegova duša. No, pošto to nije čitano, to na njih mogu samo ukazati, ne navadjajući pojedina mesta.

Ja sam tog uverenja, poštovani sudbeni stole, da ovde nemamo pred sobom samo jednog običnog ubicu. Naravstvene razloge toga dela ne treba onde tražiti, gde hoće Tomić da ih pronadje. Ne velim, da je ovo političko ubijstvo. Jer, hvala Bogu, u našoj otadžbini i monarhiji, socijalistička i nihilistička rovenja, koja su se ovde-onde ukazala, ne mogu se smatrati kao neke činjenice. Kod vas fala Bogu još nije tako. Ali se ne da poreći, poštovani sudbeni stole, da ima pojedinaca, koji su zadahnuti tim idealima. Dela, koja sam molio da se pročitaju, dokazala bi, da je Jaša Tomić takvim idealima bio zadahnut. Dokazala bi, kako misli o poštenju, kakav mu je ideal i kako se ne ustručava da nožem u grudi krvlju opere mastilo sa ruku svojih.

Poštovani sudbeni stole! Pri preslušanju tuženoga pokazalo se da je on vešt, oštorouman čovek. On je tako i udesio svoj iskaz, da je takva bila čitava njegova odbrana. Ovaj postupak njegov, poštovani sudbeni stole, nije bio ništa drugo nego račun. Kao bistar, vešt, oštrouman čovek, trudio se da zadobije javno mnenje za sebe, što mu je i ispalo za rukom.

Pred slavnim sudbenim stolom izneo je tako dogajdaj izmedju njega i Dimitrijevića, u takim bojama, tako je nacrtao osećaje, koji ga obuzeše kad uvrediše čast njegove žene, da bi čovek na prvi pogled mislio, da onaj čovek ima pravo. No, pogledajmo izbliže, poštovani sudbeni stole, i razložimo istoriju toga pisma, pa ćemo doći do uverenja, da je odbrana ovoga optuženoga samo pozorišni prikaz. Pismo, koje se ima smatrati kao povod zločinu, bilo je u vlastitosti uredništva „Branika“. U političkom gonjenju, koje je Milica Tomić pokrenula protiv Dimitrijevića rekao je „Branik“, da nisu oni napustili „Zastavu“, da joj nisu oni postali neverom, nego je Jaša Tomić, koji je pre toga ispovedao sasvim drugo političko načelo došao pod barjak „Zastave“. To možemo iskazati, rekli su, jednim pismom, koje je u našim rukama, iz koga se vidi, kako se moglo doći do uredništva „Zastave“.

Kao što se iz pročitanih novinskih čalanaka vidi, u „Braniku“ nije rečeno, da ono hoće da napadne čast Milice Tomićke i da to pismo sadrži ičeg takog što bi se kosilo sa poštenjem Milice Tomićke. „Branik“ je rekao, da on ima posla sa Jašom Tomićem, da se iz pisma vidi kako je Jaša Tomić došao do uredništva „Zastave“. Da u pismu ima takvih stvari, o tome smo se mogli uveriti, jer u tome pismu Milica Miletićeva nudi uredništvo jednom mladom čoveku, po cenu da je uzme za ženu. Ovoliko se o tome pismu javno može reći, a da se ženska čast ne vredja. Ali, poštovani sudbeni stole, još je i to pitanje: je li to pismo saopšteno sa svim, nije li iznosilac sadržine stajao na pravilnom stanovištu prema Milici Tomić, koja je u broširama javno ustala protiv Dimitrijevića.

Poštovani sudbeni stole! Ženska čast, to noli me tangere, dužno poštovanje prema ličnosti ženskinje, traje i može trajati samo donde, dok ženskinja ostaje u svojoj sferi. Ali, kada ženskinja jedanput izadje iz te sfere, kad počne napadati druge, počne raspravljati društvena pitanja, što ne spada u njen poziv, onda sama napušta štit, koji je čuva, sama se izlaže tome, da se protivnik protiv nje posluži istim oružjem. A ovde je baš taj slučaj, jer je Milica Tomić, kao što pokazuju spisi, koje sam podneo, izašla na javnost. No, pri svem tom Miša Dimitrijević nije to činio. Šta više u podnetom članku izjavljuje, da i ako prema tom ženskinju otpadaju sve obaveze, on neće to da čini, niti će činiti nit je činio.

Gde je, dakle, poštovani sudbeni stole, ta povreda časti, koju je Miša Dimitrijević naneo ženi, supruzi? I gde je ta tako grdna uvreda časti, koja bi ne pravdala nego mogla pobuditi tuženoga na učinjeno delo? Ma koliko mislio o tome, ja ne mogu to da pronadjem. Jer, ni to nije dokazano, da je upitno pismo u prepiskama ispod ruke rasprostirano. Urednik, odnosno vlasnik „Branika“ pozvao je u svome listu publiku da pismo, o kome je Tomić posle mnogih poziva rekao, neka se pokaže, može u uredništvu videti. Drugih podataka i dokaza za rasprostiranje pisma nema. Pa ni svedoci, koji su u toku konačne rasprave preslušani, nisu u tome ništa svedočili. Iskaz sviju njih može se svesti na razgovor jednoga brbljavca, koji je slučajno bio onde, kada su Tomićevi svedoci pismo čitali, te je našao za dobro da o tome govori. Ali da je osim toga iko drugi video to pismo, da je ono rasprostirano, zato nema uopšte dokaza.

Gde je dakle razlog, poštovani sudbeni stole, onoj grdnoj uzbudjenosti, koja je besnila po iskazu tuženoga u njegovoj duši. Ne treba tu tražiti taj razlog. Kazao sam da je tuženi pun socijalističkih i nihilističkih ideja; on je u svome književnom radu i uopšte video opasnosti usled „Branikovih“ napadaja sebe i svoj položaj i on, odan nihilističkim ideama nije mogao izdržati te napadaje. Hteo je da se oprosti svoga protivnika na način nihilista. Istina da je iskao viteške zadovoljštine. Ali, poštovani sudbeni stole, da ste izvoleli pročitati ove spise, uverili bi ste se, da to nije ništa drugo nego, da se tako izrazim, društvena šala.

Prema idejama, kojima se klanjao i kojima je izraza dao u svojim spisima, on bi, da bi u slučaju, da su svedoci primili dvoboj, s nožem u ruci došao na lice mesta. Uopšte, pošto za tuženoga nema olakšavajućih okolnosti osim njegovog samopriznanja, što na posletku nije njegova zasluga, jer uhvaćen na delu, nije mogao poricati, ja ostajem pri optužbi, koju sam na osnovu 278.§. Kaznenog zakonika protiv njega podigao. Molim, da ga izreknete krivim za umorstvo i da primenite kaznu označenu u tom paragrafu. Jednom reči molim, da se zakon najstrožije primeni i da se osudi ujedno na plaćanje prouzrokovanih parničnih troškova.

ZAVRŠNA REČ BRANIOCA ZOMBORIJA PRAVNO JE OBEZVREDILA ZAVRŠNU REČ DRŽAVNOG TUŽIOCA!

U čemu leži krivica moga štićenika? Da li u tome, što ima drugih političkih načela? Ili u tome, što je po iskazu jednog jučerašnjeg svedoka anarhista, socijalista? Ili u tome, što poštovani državni tužilac to o njemu misli? No i jedan i drugi, i svedok i tužilac, drže, da je krajnje sredstvo svakog socijaliste i anarhiste nož. Ja ne nalazim, da je to mišljenje opravdano. Jer, ko će moći kazati, šta je osnovna misao socijalizma? Ko može odrediti pojam socijalizma? Ja ću svima, koji to tuženome u greh upisuju, odgovoriti lakim stilom:

Verkante Warheit spricht:

Mich trägt der Meinung Strom--

Jetz heiss ich Hetzerei,

Und kunftig Axiom.

Nije li i na krstu razapeti Spasitelj bio bezbožnik u svoje vreme? Da li su mučenici za hrišćanstvo bili drugo što nego današnje socijaliste? Nije li u krstaškim ratovima oduševljenje i požrtvovanje za idejom bilo samo pitanje vremena, pa ipak su ljudi za to umirali? Ko stoji dobar za to, neće li mnogi od njih, koji se danas kamenjem bacaju na moga štićenika, koji ga iznose kao čoveka, koji je za svašta kadar, neće li u budućnosti ispovedati ista načela kao i on? Ne izazivajmo sudbinu i ne osudjujmo nikoga radi njegovog ubedjenja, ne izlažimo nikoga toga radi sramoti. Ne dajmo mu u ruke nož, kad mu to nije ni na kraj pameti.

Moj štićenik je, slavni sudbeni stole, po shvatanju državnog tužioca čovek, koji poriče svako dobro. Tužilac veli, da u delu ikoga štićenicima ne samo svih sastavnih delova umorstva, nego i to veli, da je to delo sa vanrednom prepredenošću izveo, šta više tako daleko ide, da i izazivanje na dvoboj smatra smicalicom, po njemu beše to mala komedija! Ne slažem se u tome sa gospodinom državnim tužiocem. Jer, ako je izazivanje bila šala, to onda odbijanjem istoga ne bi nastupila katastrofa. Jer držim, da mi štićenik nije tako male pameti, veli se, šta više, da je genijalan, a da bi se izložio takoj šali i napravio se smešnim. Tužilac ne priznaje kao pokretača delu moga štićenika moralne uzroke. On ne vidi u tome osvetu za povredu porodičnog života mu, nego veli, da je osveta za koristoljubljem potegla za nož. Ja bih rad znati, poštovani sudbeni stole, kome je Tomić još što u životu naškodio. Ta u broju „Branika“, koji je danas pročitan, veli se, da su Srbi napustili Tomića, da mu list tek životari, a da je njihova stranka usled navale inteligencije tako porasla, da danas-sutra Tomićev list, ako ga sam ne čita, neće niko ni čitati. Medjutim, nasuprot tom glasnom hvaljenju, stajale su u istini stvari sasvim drukčije. Ne stoji da je „Branik“ osvojio „Zastavine“ pretplatnike, te da je toga radi urednik „Zastave“ uklonio sa puta vlasnika „Branika“. To bi uzalud i činio jer na čelu „Branika“ stoji društvo, kome neće nikad nedostajati novaca i koje imade vrlo krupnih razloga, da ne upusti taj list. No, o tome docnije; za sada samo to pitam, ukoliko je socijalističko načelo Tomićevo uzbunilo svet? Ima li on u svojoj stranci bar jednog čoveka, koji ta načela ispoveda? Ima da! Njegove pristalice su siroti ratari. Ja sam govorio s njima i uverio sam se, da oni neće da dele zemlju, nego da se zaogrću opaklijom, uzetom sa tudjih ledja. To ne čine mirni, smišljeni, ozbiljni ljudi. Od čega se dakle boje Tomićevi protivnici, te ga tako gone, da ga primoraše da se laća noža?

Ja ću to objasniti, slavni sudbeni stole. Kada se vlasnik „Branika“ odcepio od „Zastave“, onda mu prva briga beše da preko svoga lista osigura svojim ljudima upliv kod onih ustanova, koje Srbi uživaju milošću kralja i zakonodavstva. Nije im bila pred očima sreća naroda srpskog. Cel im je bila da kod tih ustanova, rade onako, kako to njihova korist zahteva i to materijalna korist. Izričem to na ovome mestu slobodno i primam odgovornost za svoje reči pred svakim. Nije to njih peklo, što je Jaša Tomić anarhista, što je nemoralna života, nego to, što je pogodio želje narodne i što je bila opasnost, da će ih sterati sa onih mesta, koja zauzimaju i da će ih drugi zauzeti. Nije čovek rdjav, ali je gladan. Pa kad su videli, da se neće održati ni novinarskom prepirkom ni svojim visokim položajima, da neće Tomića ni slomiti, ni poniziti, ni smaći, onda se latiše najužasnijeg sredstva, na koje pošten čovek, koji iole plemenito misli, ne bi smeo ni pomisliti. Kad je Tomić u varoškom prestavništvu, na skupšini „Matice Srpske“, na skupštinama srpske crkvene opštine razlozima branio svoja načela i misli, te kad su videli da je taj čovek nepokolevbljiv, onda su se uverili da tom čoveku nisu dorasli, da ga ne mogu ukloniti s puta i da ga ne mogu rastaviti od „Zastave“.

Hteo sam da upoznam svoga štićenika, njegov moralni život, da doznam kako on kao uvidjavan, pametan čovek, kao čovek od načela, živi! Ja nisam imao prilike da se u životu nadjem s njime ali sam slušao od besprekornih ljudi, da je svuda u javnom svome radu umeo sve, što je tvrdio, i dokazati, a jedno je stavio nada sve: odbranu svojih načela po pravdi i uverenju, i načela svoja nikad iz koristoljublja menjao nije. Baš to je bio saziv casus belli medju njima, što kad je rehabilitacija Maksimovića izneta na javnost, on je to odlučno odbio, ne odstupajući od svojih načela i ne napuštajući svoj program.

Valjalo je, dakle, tražiti jedno mesto, koje se moglo raniti, na kome bi se moglo prodreti kroz to čelično čelo, sve do srca i da se potrese to kameno srce. Dugo se konferisalo. Što se gada i prljavštine moglo na jednog čoveka natovariti, to se kroz tri godine iznosilo postepeno u člancima „Branika“ protiv Tomića. No, Tomić je sa filosofskom mirnoćom rekao: „Ja imam druga posla. Neću da se zanimam tim; meni to ne treba. Što da se jedim“? - Probali su: „Ma odgovaraj na ovaj članak. Ti si čovek bez časti, mi smo te udarili po licu, istisnuli smo te iz čovečijeg drugarstva, jesi li ti od kamena, kad ne odgovaraš“? On to nije čitao, pa nije ni odgovarao. Ali, naravno, dobri prijatelji došapnuli su drugim dobrim prijateljima: „Na što uzalud trošiti mastila, na što ta uzbudjenja! Nadjite druga načina“!

I našli su. Njega je vezivala reč, da neće čitati „Branik“. Ali, zato je izašla jedna brošira, a da je ova potekla iz družine oko „Branika“, to je javna tajna. To je pročitao. „Branik“ je doneo izvod te brošire. Što se do sad dogodilo, to je bila samo predigra, igra sa onim izvesnim pismima, na koja se „Branik“ pozivao. Nije mogućno, mislili su, da se Tomić neće na to pokrenuti.

Što se po tome dogodilo, mora raspaliti čoveka. Svaki iole častoljubiv čovek mora planuti, kad vidi, da se urbi et orb (na sve strane sveta) terali, da je u uredništvu „Branika“ izloženo jedno pismo, koje beščasti Jašu Tomića.

On pak o tome ne zna ništa; nije ni čitao dotični broj „Branika“. Prijatelji mu odoše, pročitaše to pismo i izvestiše ga o sadržini njegovoj, i tako on dozna, da u tome pismu o njemu nema upravo ni reči, ali je reč u tome pismu o jednoj osobi, koja zauzima najtoplije mesto u srcu njegovom, o kojoj je jedan ratar, koji je kod mene bio, kazao: ma šta da su uradili s njime, samo da mu nisu prekoračili kućnjeg praga! U onome pismu beše reč o takvoj osobi, koju je svim žarom svoje duše ljubio, koja mu je najbliža, koja mu je u najtežoj borbi bila veran drug, i prijatelj. Ženu su mu uvukli u blato, da mu pregaze srce, ne bi li mu i pamet zbunili.

Tomić, koji je sa filozofskom mirnoćom slušao, kako ga kaljaju i ruže, kad je doznao za to pismo, potresao se. Pa šta je radio? Pozvao je Dimitrijevića, da mu da viteške zadovoljštine. O tome pismu je govoreno u broširama i u listu „Branik“ sam veli, da se pismo nalazi u publici rasprostrto, da je prepis toga pisma publikovan i rasprostiran. No, tim je sumnjiviji iskaz Dimitrijevićevih svedoka, na čiji iskaz čudnu svetlost baca ta okolnost, da kad su ovde dovedeni u tesnac i kad im je dokazano, da nije moguće da ne znaju sadržinu pisma, oni kao inteligentni ljudi priznaše, da su dve trećine toga pisma pročitali i ako su pre toga poricali, da su ga uopšte čitali. Sad su baš toliko slabi, da čitaju tudja pisma, neka imaju bar toliko hrabrosti, pa da to i priznaju.

Šta se sa tim dogodilo? Tomićevi svedoci ištu zadovoljštine, zahtevaju, da onaj, koji je pismo publikovao i odgovara na njega. No, Dimitrijevićevi svedoci izvrću stvar i vele, pismo nije publikovano, niko ne zna njegovu sadržinu i da se čita i čuva ta tajna. Medjutim, sadržina pisma, ta njihova tajna poznata je na sve strane, čak i žene spletkare njime.

A kad je reč o tome: ima li u pismu uvrede? Najsmešnije je, što Dimitrijevićevi svedoci tvrde da onaj deo, koji se odnosi na Tomićku, nije publikovan, nego samo onaj, koji kompromituje Jašu Tomića. Ja bi bar očekivao od te gospode, da su taj deo pisma presomitili, te da nisu dali da se čita.

No, nije im to bila cel, da njega kompromitiraju. On se tako ne bi ni mogao kompromitovati, jer u početku pisma, gde je reč o Milici Miletićevoj, daje se tek, slutiti kraj pisma, i ko nije čitao početak, neće razumeti ni svršetak, jer baš sveza je u kojoj stoje ta dva dela ono, što kompromituje. Kad Tomićevi svedoci nisu dobili satisfakcije, iskali su sud časti. Svršeno je time, da je uzet jedan protokol, koga je Tomić publikovao, zato mu ja zameram.

Jest, ali šta je znao Tomić raditi? Bio je u groznici, u uzbudjenju, jer je video, da ne napadaju njega, nego na porodičnu sreću i da hoće da ga rastave od žene. Bilo je i takvih prijatelja Dimitrijevićevih koji su Tomićevim svedocima govorili, kako bi najbolje bilo, da se Tomić rastavi sa ženom.

Pa to su i hteli. Hteli su da mu oduzmu jedinu potporu, ženu, da ga tim putem istisnu iz uredništva „Zastave“, a već na njegovo mesto naćiće se drugi.

A sad ću da dokažem da Tomić sa svojim činom nije prelazio one granice, koja deli umorstvo od ubijstva.

Poštovani državni tužilac prebacuje mome štićeniku, da kad celu noć nije spavao i kad je bacivši nož, izašao na poljanu, da premišlja, šta će raditi, da se onda sasvim odlučio, da ga goni sudbina, da mora učiniti to delo. Državni tužilac veli, da je to eklatantan dokaz tome, kako je moj štićenik napred promislio i kako je u njemu sazreo plan za to delo. Samo što je državni tužilac zaboravio tome pridodati, da je te neprespavane noći plač njegove žene potresao srce njegovo, one žene, koja mu je bila moćna potpora, koja se borila uz njega, potpomagala ga, hrabrila ga, čiju je čast trebao da brani. Čuo je plač svoje žene, čiju čast prema društvenim pojmovima nije mogao da odbrani.

Pitam: da l’ je taj čovek posle neprespavane noći, sa mukama u duši, sa razderanim srcem, mogao mirno, ozbiljno, po planu lepo misliti?

Odgovor na to pitanje može samo glasiti: nije mogao!

Ali se veli, da je baš onda to, što je Tomić krhao se, mislio, sklopio plan, kušo nož, bacio ga, tražio protivnika, ali ga nije našao, i pošto je po posletku zrelo promislio, da je baš onda otišao i probo Dimitrijevića onde, gde ga je našao.

Baš to je i najteže rešiti, je li delo napred smišljeno? Na to pitanje nisam našao zadovoljavajuća odgovora ni u jednom zakoniku. Jer, dok jedan veli da mirno, smišljeno, ali u uzbudjenju izvedeno delo ne može biti umorstvo, dotle bi, veli drugi, u uzbudjenju smišljeno, a mirno sprovedeno delo bilo umorstvo. Na posletku vele, da uzbudjenje, ako traje od početka do kraja, isključuje umorstvo.

Ovo je takva zbrka pojmova, da je tu teško pogoditi prava puta.

No, ja sam našao takvo rešenje, koje slavni sudbeni sto slobodno može upotrebiti. Kr. kurija mrzela je u presudi jednoj izrečenoj 1885.godine, pod brojem 7661 da osnovano ogorčenje isključuje mirno premišljanje; da delo izvršeno u osnovanome ogorčenju ne može poticati iz napred smišljene zle namere.

Drugo rešenje našao sam u mnogom nemačkom krivičnom zakoniku, gde se veli, da u uzbudjenju izvršeno ubijstvo ne može nikad biti umorstvo, pojavilo se uzbudjenje to bilo pri umišljaju, bilo pri izvršenju dela. Ja prema poricanju državnog tužioca nalazim, da je duševno uzbudjenje u ovome slučaju dokazano.

Tako optuženik nalazio se pod neprestanim uplivom čitavog niza uvreda, koje su uzbunjivale najplemenitije osećaje njegove. I ovo duševno stanje trajalo je i onda kad je posle savetovanja svedoka - i ovo molim da se smatra kao glavni momenat - to pismo još uvek rasprostirano i kad je nasuprot zadane reči njegova sadržina saopštavana. On nije dobio zadovoljštine, a ovi su ipak produžili vredjanje i napadaje na čast njegove žene. Je li pri ovakvom duševnom stanju, pri ovakom grdnom i trajnom vredjanju osećaja, gde uvredjena čast ženina ište zadovoljštine, je li moguć miran, ozbiljan umišljaj? A bez toga nema umorstva. Ljudski osećaji su nepouzdani. Dok je jednom čoveku dosta jedna reč, jedna neznatna uvreda, pa da uzme sebi krvave zadovoljštine, dotle kod drugoga surov udarac u lice prouzrokuje samo trenutnu ljutinu. Ljudske osećaje ne treba nožem sekcirati, nego treba medju borama srca istraživati, ima li dotični dovoljno osećaja i stida, te da zna, kakve se zadovoljštine uzeti za uvredjeno čuvstvo. Pa i u našem pravosudju vlada načelo, koje se u motivaciji zakonskoj jasno naglašava, da čin umišljen i izvršen u uzbudjenju nema se smatrati za umorstvo.

Evo primera. Istina je, da razlozi, koji čoveka rukovode, ne mogu služiti za ocenjivanje dela. Ali će svaki dopustiti, da kad ko diže nož da osveti sramotu nanesenu ženi njegovoj, te ubije čoveka, da taj naravstveni razlog treba poštovati i kod najvećeg zločinca. To treba bar pri uračunavanju dela po 91. i 92. §-u imati pred očima.

Exempla sunt odiosa. Ali ću morati spomenuti onaj u motivaciji dodirnut slučaj, kako jedan dečko o materi svojoj drži, da ova sramoti porodičan život te odlučuje da mater ubije. Dugo se borio, lomio i glas savesti uguši naposletku njegove osećaje, on ostavi oružje. Ali srce ne zaboravlja, budi u njemu osećaje. On opet uzima oružje u ruku i čeka sudbonosnu priliku, kad će se uveriti o istinitosti svoje slutnje. To se na posletku i dogadja, on zatiče mater sa njenim milosnikom, trza spremljeni revolver i ubija mater. Namera ubijstva porodila se dakle u uzbudjenju, tu su svi sastavni delovi umišljaja, ali je delo u uzbudjenju izvršeno, te i ako je svoju mater ubio, bio je osudjen ne radi umorstva nego radi ubijstva.

Moj štićenik je u svoju odbranu izneo još jednu vrlo važnu okolnost.

Ljudska duša, ma je kakve strasti rastrzale, ipak će se na posletku smiriti. Svedok Vuletić tvrdi, da je Tomić pre samog dela radio. Ovo je, slavni sudbeni stole, isto tako, kao što na smrt osudjenom čoveku padne na pamet da jede. Tomić veli, da ne zna ni sam, čime se zanimao.

U to je iznenada, na njegovu nesreću, kada se uzburkale strasti u duši njegovoj, video, da se onaj čovek koji ga je uvredio, hoće da udari. Čuo je da hoće da ide u Sentu, znao je i to da će one uvrede, za koje nije hteo da mu dade zadovoljštine, koje je i posle savetovanja svedoka popravljao, onde u širem krugu produžiti, da će svugde gde ima Srbina ubijati mu porodičnu čast.

Tada je, poštovani sudbeni stole, uzeo nož, kog je na tu cel spremio. Nije znao ni sam, kako je izašao na železničku stanicu. Onde je spazio svoga uvredioca, udario ga nožem, ali nije ni znao, je li ga probo. Na jedan užasan vrisak došao je k sebi, onda je potpuno shvatio svoj čin i predao se.

Ovo duševno stanje ima se smatrati kao istinito. A nema ni uzroka, zašto da ga istinitim ne smatramo. Optuženi je sa svakom reči rekao istinu, nije ga pobijao niko. On veli, da je morao učiniti to, što je učinio.

Ja sam govorio s njime. On filozofskim razlozima, hoće da objasni svoj postupak, ali, nažalost, ovde filozofija prestaje. Zakon dopušta samo pravno izlaganje. Moj štićenik veli da je 77. §-om svakome osigurano pravo, ako ko kojem članu porodice telesno zdravlje ili život dovodi u opasnost, može silu silom odbiti, te ako učini zločin, to mu se neće ni računati. I moj štićenik ima pravo. Samo što zakon, kao što je on umesno primetio, nije predvideo za slučaj, gde se vredja ženska čast, te da se dotični paragaraf protegne i na one uvrede, koje ubijaju čast čoveku, jer take su uvrede često opasnije nego ubijstvo. Jer, uništavaju čast.

No, na ovom polju počelo se već nešto raditi, čemu se ja iz sveg srca radujem i s radošću ću proslaviti onaj dan, kad će se dotični paragraf proširiti time, što će se smeti protiv ubice časti upotrebiti svako oružje isto tako, kao i za odbranu života.

Nije ovo socijalističko i anarhističko shvatanje, nego prirodna posledica čovečijega „ja“ i prirodnog prava.

Zakon danas drugo nalaže, a zapovesti zakona moramo se poklanjati.

No, poštovani sudbeni sto presudjivaće i to, da su mome štićeniku svako oružje izbiti iz ruke, kojim bi mogao zadovoljštine sebi nabaviti. Njega je gonilo neprestano ponavljanje uvreda, elementarna moć čitave struje osećaja i strasti, prema kojoj pada svako ozbiljno promišljanje. Ja ću da završim. Samo još toliko hoću da naglasim, da je po onome što sam dosad rekao, označen zakonski put, kojim će se kazna i pri najpovoljnijoj kvalifikaciji moći izmeniti; po učinu samome pak moći će se moj štićenik samo radi ubijstva osuditi, veličina nanesenih uvreda proizvela je u njemu onu dugotrajnu uzbudjenost; niko nije pomišljao da ga utišava, šta više daljim rasprostiranjem pisma još su povećane u njemu strasti i uzbudjenje. Pa onda isplakano lice njegove žene, razorenje porodične sreće daju dovoljno razloga zato, da se kod njega primene prva alineja paragrafa 281.

Pa i tu još imade olakšavajućih okolnosti, koje govore za smanjivanje kazni i koje obrazložavaju i njenu najmanju meru.

Bez skrušenog priznanja moga štićenika ne bi mogao sud uspeti, pa zato ne mogu odobriti državnom tužiocu, koji veli, da to ne treba uzeti kao olakšavajuću okolnost. To je čist sofizam. Jer da nije priznao svoje delo, ne bi predmet ni učin u više tačaka mogao biti dokazan, i ja bi primoran bio mnoge okolnosti poricati. Neka uzme slavni sudbeni sto u obzir, da je to neporočan, ozbiljan čovek, koga će suditi. On stoji kao žrtva jedne zablude, koji je u ovom dogadjaju bio potpuno na svom mestu, i koga nije rukovodila nikakva primisao, nego nagon da opere ukaljanu čast svoje žene.

Moram odbiti to, kao da je moj štićenik terao komediju, te je izazivanje samo šala bila, i da je svoju političku reputaciju hteo da skrije za svoju ženu. To nije istina, jer je njegovom delu jedini pokretač: čast njegove žene i on je smeo tu čast otkupiti po cenu svoga života. Ko tako postupa, tome je duša čista. Ovaj se čovek ne može smatrati ubicom!

ZAVRŠNA REČ opt.JAŠE TOMIĆA PREZENTIRANA JE KAO FILOZOFSKO-PRAVNI TRAKTAT!

Slavni sudbeni stole! Vrlo je malo ljudi , koji su se pre svoje smrti proslavili. Gospodin državni tužilac uložio je danas najvećeg truda, da mene bar u nekom smislu još pre moje smrti, proslavi. Pošto je gospodin državni tužilac najpre zahtevao, da mi se po § . 278. najstrožije sudi, drugim rečma, pošto je gospodin državni tužilac za mene najpre vešala zahteo, baca mi na podnožju vešala reč: ,, To je ženijalan čovek“. Često su me moji protivnici hteli već politički da sahrane, i tada sam ja uvek slušao samo: ,, Ta to je čovek sa svim bez ikakva značaja; to je čovek, koji ne bi mogao da bude učitelj ni u najmanjem srpskom selu“ - a danas sam se eto, osvedočio, da se može čovek - neću da kažem: upropastiti, ali da se tom čoveku može naškoditi, kad se o njemu tvrdi, da je ženijalan. I zaista! Kompliment gospodina državnog tužioca prema meni ja odbijam, jer bez te jedne reči: ,, Optužen je ženijalan“, ne bi ova optužba uopšte ni bila mogućna. Da je gospodin državni tužilac rekao: ,, Ovaj je čovek rdjav, skroz rdjav, pokvaren“ - ne bi to još dosta bilo, i gospodin državni tužilac osećao je to, osećao je, da to nije dosta, pa da može ostati pri optužbi. Za celo! Pitalo bi se: Ta mi imamo zakona, mi živimo u pravnoj državi, mi imamo državne tužioce - pa kako je to mogućno, da skroz i skroz pokvaren čovek stoji tu čist i neuprljan? Pitalo bi se: Da, taj je čovek hteo jednu stvar časti časnim putem da reši, on je tražio dvoboj, on je tražio časni sud, - pa kako se to slaže sa pokvarenošću toga čoveka? I tu se nadje gospodin državni tužilac sa njegovom reči: ,,ženijalan“. Sve je drugo koješta, sve drugo znači: bacati pesak u oči; što sam ja tražio dvoboj, što sam ja tražio časni sud - sve je to promišljena ženijalnost, ja sam naime po knjizi ubijao. Nikad se ja nisam opirao, kad su mi govorili, da sam - jednom reči - glup; nikad se nisam hteo tome opirati. Reči „ženijalan“ ne mogu se opirati, jer ne mogu tek izići pred svet, pa da se izdajem kao glup čovek.

Slavni sudbeni stole! Gospodin državni tužilac govorio je vrlo mnogo o nekim pismenima, koja nisu pročitana, a pošto je gospodin državni tužilac to činio, mislim da će i meni biti slobodno, bar dve-tri reči o tome da progovorim. Šta je ovo ovde? To su pesme, što sam ih u svojoj 22. godini pisao. Ima, da bogme, da se tu spominje i krv. A o čemu bi pesnici i pevali? O ružama, ljubavi i krvi - o drugom čemu ne mogu. O socijalizmu - naime, ja sam socijalista, tako me je nazvao gospodin državni tužilac, tako me je nazvao i gospodin svedok dr.Jojkić - hoću slavnom sudbenom stolu pravu istinu da kažem. Socijalista u rdjavom smislu, kao što se danas ponegde upotrebljuje, ja nisam. Baš oni, slavni sudbeni stole, koji su neprestano govorili: „To je socijalista, on hoće da deli, on ne priznaje porodicu kao i nihilista, baš ti ljudi, koji su tako o meni govorili, hteli su moj brak da razruše, a onaj nihilista, koji ne priznaje braka, branio je najposle taj brak - nožem.

Nešto mi se može prebaciti, ako mi se hoće prebacivati. Ja sam nekad kao bečki djak posećivao radničke zborove, jer sam hteo da se upoznam sa socijalističkim pitanjem. To je činio i Bizmark, to čini i nemački car danas. A zar misli ko god, da je to nešto lako? Jesam li ja imao što otuda? Šta me vodilo u one zborove? Dobija li što čovek za to? Može čovek biti zatvoren, gonjen, a tome se ne izlaže rdjav čovek. Ovaj zna šta radi; on radi nešto drugo, što je po njega bolje i lakše.

Slavni sudbeni stole! Ja moram ovde razna pitanja da dodirnem, pitanja koja strogo amo spadaju, pa ako bi u tome nešto i opširniji bio, molim da se uzme obzira na to, pošto državni tužilac ni manje ni više već moju glavu ište.

Pre svega, hoću da govorim o pitanju što se tiče brošire, koju je moja žena napisala. Kako je to sve bilo? Kad je Miša Dimitrijević osnovao „Branik“, napisao je on članak, u kome je tvrdio da su se on i razni drugi prijatelji Miletićevi mnogo više o ovome (Miletiću) brinuli, nego sama njegova rodjena porodica. Moja mi žena dodje i reče: „Čuj, na to moramo da odgovorimo“. Rekoh: „Nećemo“! Ne mogoh joj zabraniti i ona je napisala broširu. Mogu svojom čašću jamčiti da nisam ni jednu zapetu dodao. Da se ta brošira pročitala, videlo bi se da se u njoj o takvim prilikama i onim vremenima govori, gde ja još nisam bio u Novome Sadu. Ono što je danas rekao gospodin državni tužilac, rekao sam ja onda svojoj ženi sve to od reči do reči, a to je „Ako hoćeš da izidješ na javno polje, pa hoćeš tu nekome svoje mišljenje otvoreno u brk da kažeš, doći će dotični pa će i tebi na to odgovoriti“. Ona reče: „Na ništa“. Gospodin Dimitrijević je odgovorio - konstatovano je, da se to mene nije ticalo - i ja rekoh svojoj ženi: „Što si tražila, to si i dobila; on je imao prava na to“. No, kad je on (Dimitrijević) i neke stvari dodirnuo - stajalo je na jednom mestu, da bi moja žena morala crveneti itd. - nisam ja ništa drugo činio, već samo tražio od g.Dimitrijevića izjavu jednu. „Molim, rekli ste nešto i suviše zavijeno; recite, da niste hteli u čast žene mi da vredjate - pa je sve u redu. G.Dimitrijević je dao tu izjavu - ni manje ni više - izjavio je, da nije mislio da vredja žensku čast gospodje Tomićke i ja sam se time zadovoljio.

No, kako stoji sada u istini sa pitanje, koje je toliko puta već dodirnuto, sa pitanjem: kako sam ja došao do uredništva „Zastave“? Slavni sudbeni stole! Ja sam se protiv „Zastave“ čitavo po godine dana borio. Tada nije ni jedan broj „Zastave“ izišao, u kom nisam ja bio napadnut. „Zastava“ je onda rdjavo stojala - to priznajem - i tada se opšte govorilo da će ona morati pasti, ili ako to neće, onda mora da promeni pravac. Tada sam ja uredjivao „Srpsko Kolo“ i mogu zajamačno reći, da je u to vreme od sviju srpskih listova taj list bio najraspostranjeniji i da se najviše čitao. No, kada medjutim umre vlasnik „Srpskog Kola“ - sada je tome šesta godina, htedoh ja ipak i dalje taj list da uredjujem. Onda mi jedanput dodje moj današnji šurak, g.Slavko Miletić i zamoli me u svoje i u ime svoje sestre, da se primim uredništva „Zastave“. Još odmah sam tada rekao: „Drukčije nego što sam pisao u „Srpskom Kolu“ ne mogu pisati; ako hoćemo o tome dalje da govorimo, mora „Zastava“ svoj današnji program da napusti, ja neću da se polagano ušunjam u uredništvo „Zastave“, nego odmah u prvom broju hoću da razvijem svoj program. On reče: „Dobro“. Ja sam tada bivao sa g.Dimitrijevićem. Posle razgovora sa g.Slavkom Miletićem odem najpre k njemu, pa onda gospodjici Miletićevoj. On mi je tada rekao da se veoma raduje što ja primam uredništvo „Zastave“. Zatim sam odmah otišao gospodjici M.Miletićevoj, koju sam tada prvi put u svom veku video. Primio sam uredništvo „Zastave“ i g.Dimitrijević je po godine posle toga na tom listu radio. Kome su poznate prilike iz toga vremena, ne može reći dato nije istina.

Ukoliko sam ja, dakle, za „Zastavu“ odgovoran pre nego što sam njeno uredništvo u svoje ruke primio? Ja sam za nju odgovoran od godine 1885; šta je pre bilo, to me se ne tiče. A što gospoda danas tvrde, da su hteli samo - ne znam šta - ovo ili ono da konstatuju, to prosto nije istina. Zašto najposle nisu rekli, kad su već mislili, da je nužno reći, te da udje i to, može biti, u srpsku istoriju: „Eto, zabeležite to u istoriju: „Zastava“, pre no što je ponudjena Jaši Tomiću, nudjena je nekom drugom“! Je li to kakva sramota po mene? Šta se to mene tiče? Ja sam, može biti, poslednji kome je „Zastava“ ponudjena, jer u petak sam je primio, a u broju od srede pre toga još me je ona napadala. I da su gospoda htela to da konstatuju, i da su to konstaovala, i da su naveli ime i rekli: „Tome i tome gospodinu nudjena je bila pre „Zastava““ - ja bih se na to samo nasmešio i više ništa.

Slavni sudbeni stole! Zanimljivo je kako se jedan „anarhista“ ponašao, a kako su se njegovi protivnici ponašali. Četiri godine nisam ja ni jednom reči „Braniku“ odgovarao. Moji su me prijatelji gonili da odgovaram. Ja sam uvek odgovarao: „Neću“. Po godine pisalo se po „Braniku“ o onom pismu. Ja sam ćutao, dokle sam mogao ćutati. Poslaše mi to pismo anonimno i ja pitam: Jesu li mi ta gospoda poslala to pismo da me politički kompromituju, ili da razore moj brak? A šta sam ja radio? Zar nisam ja sve mogućno činio, samo da sprečim nesreću (katastrofu)? Ja mislim da sam za celo to činio.

Sa nekom glavoboljom otpočeo sam ja ovaj moj govor i meni se čini, slavni sudbeni stole, da je to usled iskaza jučerašnjih svedoka. Ja sam se juče uverio, kako je rastegljiv iskaz svedoka, ja sam se uverio, kako mora jednom sudiji teško biti da na osnovu iskaza svedoka izreče pravednu presudu. Neću da se pozivam ni na jednog od tih svedoka. - Mislim da većina svedoka govori u moju korist. Ali, kad bih ih imao u džepu, evo, šta bih rekao: Ja ih poklanjam, ja ih ne trebam. Ljudi su, lako mogu da pogreše i neka mi se oprosti ovakav izraz - oni govore često i neistinu. Gospodin dr.Božeski dokazao je najbolje juče kako lako može jedan svedok da pogreši. Jasno je dokazano da je on imao pismo ono u rukama i on ipak triput jedno za drugim reče da je to pismo pisano nemačkim jezikom. Time on meni niti što škodi, niti koristi; ali, eto, gospodin dr.Božeski čita obdan srpski, madjarski, francuski, nemački, pa, mada je imao ono pismo u rukama, ne zna, kojim je ono jezikom pisano, već sa najvećom sigurnošću triput tvrdi, da je pisano nemačkim jezikom. I kad ja ne bih imao druge svedoke za mene, svedoke koji ne mogu niti lagati, niti grešiti, bio bih u današnjoj svojoj parnici sasvim izgubljen.

Ali, ja imam pismena i na te se svedoke pozivam; te svedoke ne može niko da pobije. Crno na belo je dokazano da su mi gospoda poslala u kuću pismo, i to anonimno, ni iz kakvog drugog razloga, nego da razore moj brak; crno na belo dokazano je da je to pismo - gospoda su sama priznala - kroz toliko i toliko ruku prolazilo; crno na belo dokazano je da je priredjena izložba sa tim pismom; crno na belo dokazano je da sam ja tražio dvoboj i časni sud i crno na belo stoji, evo ovde, da me je posle svega toga g.Dimitrijević još jedanput uvredio.

Može biti da nije sasvim u redu da se i ja još tu mešam, pošto su se već dva vrsna pravnika, gospodin državni tužilac i moj gospodin branilac oko reči „megfontolt szandek“ (unapred smišljena namera) rečima tukli. Meni, ja to priznajem, baš zbog toga što nisam pravnik, izgleda ta stvar jasna i razgovetna. Ja sam još juče rekao da se pod izrazom „unapred smišljena namera“ mora bezuslovno razumeti da onaj, koji se predomišlja, mora biti miran, neuzbudjen. U uzavrelom društvenom stanju isto tako ne može nikakva misao sazreti, kao i na sunčanoj žezi u pustinji što ne može nikakav plod da sazre. - Uostalom, gospoda lečnici su izjavili da sam ja bio uzbudjen. No, na to ne polažem toliko važnosti, koliko na izjavu gospode lečnika, da se ja nalazim u normalnom stanju. Time se hoće da kaže da i ja imam srca i krvi, da i ja imam žuči i živaca. Po tome može i u meni krv da se uzruja, može i moje srce da se grčevito strese, može i moja žuč da se prelije, mogu i moji mišići da zadrkću. A sad pitam ja, slavni sudbeni stol, je li mogućno zamisliti, da čovek posle onako grozne uvrede ostane miran? Al ako bi slavni sudbeni sto mogao to pretpostaviti, onda bi slavni sudbeni sto morao i to pretpostaviti da u mene nema nikakva moralna osećaja, da ja bolujem od bolesti koju lečnici nazivaju „moral insanity“ (moral inseniti), a ko od te bolesti pati nije pri sebi. Takav se čovek ne kazni. Ali, ja priznajem da sam zaista bio uzbudjen. Da sam uzbudjen, primetio sam tek četvrtog dana pošto sam izvršio delo; no, kad sam to primetio i uzbudjen više nisam bio. Gospodin državni tužilac stavio je pitanje, kako to može čovek da ubije čoveka, a da nije pri tome uzbudjen. Ja ne znam, niko ne može na to sigurno da odgovori.

Ali, da sravnimo drugi jedan slučaj sa ovim mojim slučajem, pa ćemo videti šta je to biti uzbudjen.

Ima žena koje svoje muževe, ima muževa koji svoje žene kroz čitave godine polako truju. Ima slučajeva gde neko najpre laskavim načinom čini komplimente svojoj žrtvi. Takav jedan slučaj doživeli smo mi tu nedavno. Uvodi žrtvu u svoju sobu, ubija je tu mučki, spira krv sa poda i sklanja sve i najposle trpa lešinu u svoj putnički sanduk. Mislim, slavni sudbeni stole, da se takav slučaj ne može sravniti sa ovim mojim slučajem.

Još nešto. Gospodin državni tužilac neka mi oprosti, ali ja ne mogu drugačije govoriti nego što mislim, - meni se čini da se gospodin državni tužilac u nečemu vara. Gospodin državni tužilac rekao je da je kod mene već to bila smišljenost što sam se šetao onom livadom i što sam se rešio, da kupim nož. Nije. To još nije bila ni namera. To je bila tek borba da li da preduzmem nameru, da ga ubijem. Da bogme, ja sam se najpre borio i onda sam tek preduzeo nameru; a tek pošto bih preduzeo ozbiljno nameru da ga ubijem, došla bi smišljenost. Gospodin državni tužilac uzeo je baš primer, kako sam se šetao onom livadom i nazvao je to „smišljenošću“. A šta je to bilo, slavni sudbeni stole? Ja sam preduzeo nameru, ja sam se borio, ja sam u Petrovaradin otišao, ja sam tamo drugi nož kupio i - ja sam i taj drugi nož odbacio. Pošto sam sam odustao od svoje namere da tim nožem što učinim; pošto je potvrdjeno da sam taj nož odbacio, kako se moglo reći i kako se onda može reći: „To je bila već smišljenost“.

Slavni sudbeni stole! Ja mislim da je mene obrvala ona grozna i užasna sila u koju ja nikad nisam hteo verovati, ja mislim da je mene zla kob postigla. Da mi je kogod na deset dana pre nesreće rekao: „Ti ćeš ubiti čoveka“, mislim da bi se grohotom nasmejao, a kad bih poverovao u to, mislim da bih morao poludeti. Pa, ipak sam to učinio. Često, vrlo često hvatao sam se za glavu i pitao sama sebe: Kako je to moglo biti? Odgovor moj na to ovo je:

Za svakog čoveka ima neke granice, dokle može da se uzdrži, a posle da prestane strpljenje. To je stanje gde čoveku zacrni pred očima; to je stanje gde čovek ni u po novčića više ne ceni svoj život, to je stanje gde čovek biva izgubljen. Naravno, zavisi od toga koliko ko može napasti i nepravde da podnosi. No, ja mislim da niko ko poznaje prirodu čovekovu neće ustvrditi: „Kod mene neće nikad to stanje nastupiti“. Kod mene je, slavni sudbeni stole, to stanje bilo nastupilo. Ja, istina, ne mogu o svom delu objektivno da sudim; ali mi se čini da ja nisam baš tako lako, kao omut slame - planuo, već da sam do krajnje mogućne granice snosio ono što pošten čovek uopšte može snositi. Moji su me protivnici svojom uvredom dotle doterali. Mirno, smišljeno su me doveli oni u takav duševni raspoložaj da sam prinudjen, naglašavam, prinudjen da sam morao učiniti neko očajničko delo. Da bogme, moji su protivnici mislili da ću ja to očajničko delo učiniti u svojoj kući; pa ja sam svojoj kući i učinio nešto najgroznije. Da ću pak u očajanju svom potegnuti nožem prema grudima svoga protivnika, koji je uzeo na se svu odgovornost, o tome kao da gospoda nisu bila na čistom.

Dopuštam da bi drugi ko god na mom mestu drugačije radio. Ali, ovo jedno smem ustvrditi: nijedan čovek posle onakve uvrede ne bi mogao ostati ladne krvi, a moglo bi zavisiti sasvim od kakve malenkosti, od neznatnog slučaja, pa da drugi još nešto mnogo strašnije učini, nego što sam ja učinio. A šta bi to strašnije bilo? Ja neću zbog toga to da reknem, jer možda u ovoj dvorani nema nikoga ko bi me razumeo. Ali, ko je bio te nesreće koje sam ja bio da mu svaka kap krvi od strasti morala da uzvre, taj zna, kao što, nažalost, ja znadem da takozvane „plemenite čovečije grudi“ skrivaju pored Božanskih nagona i čitav čopor uspavanog divljeg zverinja, koje, kad se probudi, ovlada čovekom. Ja sam četiri dana sa takvim grudima živeo. Te grudi nisu ništa drugo bile, nego zverinji kavez. Ni moje vaspitanje, ni moja filozofija, ni strah od zakona, - ništa, ništa mi ne moga pomoći. Po slobodnoj volji čovečijoj postoji, slavni sudbeni stole, čitava književnost. Od pamtiveka traje ta borba i ona će sve dotle trajati, dokle bude ljudi bilo. Mogu reći da sam nekad pristajao uz onu filozofsku školu, koju su napre Aristotel, a posle Dekart osnovali; ja sam uvek mislio i uvek sam sebi laskao: Ti si čovek, ti imaš svoje volje, tebe ne mogu prilike povijati sad amo, sad tamo, kao što vetar slamku povija. U prašini predamnom leži danas taj moj ideal; video sam mrtvu svoju volju. Ima lutaka koje dižu ruke kad se povuče za konopac, i te lutke ne mogu da ustanu protiv toga. Povuklo se za konopac mojih strasti i moja se ruka podigla da ubije čoveka, i ništa, ama baš ništa ne mogoh protiv toga. Kad nekome polome noge ne treba, slavni sudbeni stole, od njega zahtevati da ustane. Ja sam se srušio - dvaput sam pokušao da ustanem, ustajao sam, ali se nisam mogao pravo održati. Kad nekome dušu razdrobe, nije mogućno da taj čovek ostane miran, ladan, pri sebi.

Pitam, slavni sudbeni stole, zašto je moj nesrećni protivnik umro? Jel voleo on da umre? Nije. Ja sam ga na to primorao. A zašto sam ga ja ubio? Jesam li ja voleo da ga ubijem? Zar je to lako ubiti čoveka? Nije. On me je na to primorao. On je mene namorao da ga ubijem, a ja njega da umre.

Slavni sudbeni stole! Ja ne znam zašto su gospoda lečnici onakvo mišljenje izdali, ali ja osećam da je moja volja slomljena bila. Da uzmem, da nisam ono delo učinio; kakav bi sud obrazovana i poštena sveta bio? Govorilo bi se, slavni sudbeni stole, da srpski novinari u svojoj političkoj borbi iznose na javnost ljubavna pisma žena, koja su ove kao devojke pisale, govorilo bi se da zbog toga ništa ne biva, nego najviše da se dotične na sokaku ispljuju. I sud celog obrazovanog sveta bio bi: Ljudski izmet. U takvu borbu kao što su mi je nudili, nisam mogao ući, onu ulogu kakvu bih u toj borbi trebao da igram, nisam mogao primiti. Ja velim, ja sam protiv toga ustao.

Slavni sudbeni stole! Ja hoću da gospoda sudije zagledaju sa ovim u moju dušu, pa mislim da će mi se verovati. Istina, moje su ruke krvlju uprskane, ali moja su usta u toj stvari čista od laži. Bilo je jednog večera, gde sam hteo da posetim moga prijatelja. Hteo sam da mu kažem šta sam naumio, hteo sam da se s njime razgovaram. Triput sam dolazio do njegovih vrata i triput sam se vraćao. Hesapio sam: Kuda ćeš ti, čoveče? Svaki koga bih zapitao, rećiće ti: „Ako Boga znaš, brate, nemoj to da činiš“! Ali sam i ovako hesapio: „Kad budeš od njega otišao, on će pomisliti u sebi:“I taj jadnik još pita“! Nisam mogao otići svom prijatelju, a niko, ama baš niko ne dodje meni da mi kaže: Ti moraš brate sada to da učiniš! Ne prebacujem ja nikome zbog toga. Ta i teško je na to pitanje odgovoriti. Da je odgovor bio lak, rešio bi gospodin tužilac to pitanje i meni rekao: Trebalo je da si to i to učinio. Dva su meseca, a valjda i više, od onog strašnog dana, a ja evo otvoreno i časno priznajem: Ne znam još ni dan danas šta je trebalo da sam učinio. Mnogo, suviše mnogo o tome da mislim, ne smem, jer mislim, kada bi nekoga naterali da šest meseca misli kako bi se iz tog procepa izvukao, da bi taj čovek morao poludeti. Kad sam se onog dana, slavni sudbeni stole, kući vratio pokušao sam da pišem, ali osim misli o ubojstvu nikakva mi druga misao ne padaše na um. I tada zgrabih zakonik, kao što reče gospodin državni tužilac. Hteo sam da me zakon zastraši od svoje namere. Našao sam paragraf o umorstvu i tu sam pročitao: „Kazni se smrću“! Pred oči mi, istina, izadjoše vešala i dželat, ali tama se stvori pred očima mi. Konopac je bivao sve kraći i kraći, sve tanji i tanji, zatim mi izgledaše kao kakav končić dokle ga najposle sasvim nestade. Dželat onaj koji ubija samo telo čovečije, izgledaše mi da nije tako strašan kao dželat koji htede čast moje kuće da ubije. Pa bi paragraf 278. pretio kaznom, kao ono neki paragrafi iz srednjeg veka, da se čoveku najpre noge i ruke odseku, pa onda da se udari na točak, ja se ne bih zastrašio. Ja sam one noći na nekadašnjeg svog katihetu pomišljao, meni su te noć zujale u ušima i reči: „Ne ubij“ - ali nije pomoglo. Moje duhovno oko vide učitelje filozofije, koji divnom rečitošću uzdizahu slobodnu volju čovekovu, pa i to ne pomože. Pa često sam te noći podizao oči i prema nebu i molio: „Oče, ako je ikako mogućno, neka me mimoidje ova gorka čaša, ne daj da postanem ubojicom“, ali ni to ništa ne pomože. Ja ne mogoh taj gordijev čvor da razvežem i bilo mi je tako kao da mi je sam djavo u uši šaputao: Čoveče, tebe su tvoji učitelji lažno učili. Misliš li ti zar da je Aleksandar Veliki zaista pravi čvor, koji se ne može razvezati, presekao. To je samo gatka, a smisao te gatke je da zaista ima nekih zapleta, koji se ne mogu drugačije razdrešiti osim oštricom noža“. Ta me je misao tako spopala, da sam djipio, te je zabeležio na artiji; hteo sam istoriju da ispravim.

Slavni sudbeni stole! Ako sam pogrešio, onda sam pogrešio u jednom. Možda bi bolje bilo da nisam imao kod kuće zakonika; možda bi bolje bilo da nisam o filozofiji ništa znao, pa samo da sam ono učinio, što bi u takvoj prilici svaki naš seljak učinio. Možda bi bolje bilo da sam umočio svoju vrelu glavu u kabao ladne vode, može biti da bi me to osvestilo. Često sam u tim noćima dolazio krevetu, gde mi je žena spavala, a u sobi mojoj kao da sam slušao glas: Ta šta je ova nesrećna žena učinila tom čoveku? U celom njenom životu nizala se samo nesreća za nesrećom. Kad su je kao devojku od 17 godina doveli iz zavoda, odveli su joj oca u tamnicu na 5 godina dana. Ona hoće tom svom ocu da pomogne, ima da se brine o vaspitanju svoga brata, ona neguje godinu dana svog bolesnog oca, a kad mi docnije, slavni sudbeni stole, postade ženom, i mene odvedoše u državni zatvor, polazi ona sa mnom i provodi kao rob od jutra do mraka, svaki dan medju onim zidinama. I tu ženu, koja mi je bila verna i poštena, hteli su oni da ja izobličim, pa protiv toga trebalo je da nisam ništa činio? Može biti da ima ljudi koji bi to i mogli činiti, ja pak nisam mogao.

Slavni sudbeni stole! Hoću na nešto da obratim pažnju, a to je kako su me uvredili. Uvreda, koja mi je nanesena nije bila kao ono udar; ne, slavni sudbeni stole, tu se nastavljalo, a nastavljali su to koje moji protivnici, koje što je tako moralo biti prema samim prilikama. Nesreća je što se „greh za grehom valja“, kao što veli pesnik, i zaista, zamislimo, ja odem u krčmu, pa mi tu dodje neko i rekne: „Brate, hoću da idem i da čitam ono pismo; ja znam da gospoda hoće samo da zavaraju i obmanu svet, ali te hoću ipak da pitam, pa ako ti kažeš da ne idem, neću ići“. Šta da kažem tom čoveku? Ja sam rekao: “Idi, molim te, idi, ja hoću, ti treba da ideš“ - ali, ja sam zatim otišao, da njega probodem.

Slavni sudbeni stole! Ja neću ovde o trenutcima da govorim, jer velim, sva ona četiri dana nisu bila za mene četiri dana, ne dva dana, ne jedan dan, nego je to za mene bila grozna jedna noć bez mira i sna. No, nešto mislim, slavni sudbeni stole, da mogu ustvrditi, a to je da je radi jasnoće ove parnice bezuslovno nužno da se zna i da se konstatuje, kad je u meni iskrsla poslednja namera, koju sam i izvršio. Nije to tako lako, kao što reče gospodin državni tužilac, kao da sam ja otišao od kuće, da sam o tome promišljao i rekao u sebi: Ti moraš to da učiniš, dakle, kao što reče gospodin državni tužilac, da sam se odlučio, kad sam išao onom livadom. Ne, nikako ne. Ja sam posle toga jedan nož kupio, pa sam taj nož opet odbacio. Rekao sam još pre da je bilo časova, da je bilo trenutaka, gde to delo ne bih učinio. U takim časovima nikako nisam mislio: „Ti ćeš da batališ sve to“ - već: „Ti ćeš još razgledati šta možeš da učiniš“. I ja sam, slavni sudbeni stole, već iskazao, a to je istina, da sam jedan dan pre toga slušao gospodina dr.Božeskog i Vuletića gde se prepiru, šta bi trebalo da odgovore gospodinu dr.Jojkiću i Joksimoviću, pa sam tada čuo da sam i ja napadnut. Pomenutoj gospodi rekao sam: Branite se kako hoćete, broj „Zastave“ za Božić ostavite na miru, mene ne treba da branite“. Sutradan, na dan kad sam delo učinio čitao sam to sam i video i, po mom mišljenju, izvršio sam odmah zatim delo.

Slavni sudbeni stole! Za mene, koji nisam pravnik, ima samo jedan jedini razlog. Da sam delo izvršio onoga dana, kad je pismo izloženo bilo, gospodin državni tužilac ne bi me nikako mogao po kom drugom paragrafu optužiti, već samo po II. tačci paragrafa 281. pa sad ne mogu po svom zdravom razumu da razumem, slavni sudbeni stole, kad bih se ja još strožije trebalo da kaznim što sam sve, ama sve učinio, što može jedan čovek učiniti da sprečim samo nesreću! Moj se pravni osećaj buni kad pomislim da bih se mogao i po tom paragrafu kazniti, zato ne htedoh da se izlažem i dalje napastima i uvredama. Jer to je zacelo, to se zacelo mora pretpostaviti da su časovi u kojima mi se odbija dvoboj, odbija časni sud, gde sam čuo da se pismo čita, gde sam doznao da su me moji protivnici ponovo napali - sve to, dakle, moralo je u meni da izazove mnogo gori duševni raspoložaj, nego u kom sam se nalazio onog dana kad su pismo izložili. Po tom mišljenju, a to je kazao i moj gospodin branilac, bila je to, slavni sudbeni stole, samoodbrana. Ja znam da se po našem zakonu samo onaj ne kazni, koji ubije čoveka, što je, može biti, branio svoj ili čiji drugi život ili imetak. Napadne li me kogod, da mi otme novac, mogu taj svoj novac nožem u ruci braniti, a kada ko hoće čast moje kuće da napadne, ne smem to da činim. Ali, slavni sudbeni stole, na svom kutnjem ognjištu, u svojoj porodici, u školi, u crkvi, u celom društvu, slušao sam jednako samo reč: „Čast je najveće blago čoveku“. A kad se na nekom počnu lepiti reči, onda mu se dolazi i veli: „Ne, ti to ne smeš da činiš“. Ali, gospodin državni tužilac bar trebalo bi da shvati, trebalo bi bar da kaže: „Jeste, ja shvaćam da ima ljudi, koji svoju čast bar tako isto cene kao i svoje telo“.

Slavni sudbeni stole! Ponosito i glasno uzvikujem da ja nisam kriv, sa one nesreće. To mi veli moj razum, to mi veli moj pravni osećaj, to mi veli moja savest.

Razum mi moj veli: „Svaki pošten čovek na tvome mestu učinio bi isto“.

Moj me pravni osećaj pita: Zašto bi te kaznilo ljudsko društvo, kad ti ni najmanje nisi kriv? Što su te gurali na tanak led i što je led pod tobom pukao - nisi ti tome kriv. Pod drugim bi takodje tanak led pukao.

A moja mi savest, slavni sudbeni stole, moja mi savest takodje veli da sam ja nevin, jer me ona ne tereti.

Slavni sudbeni stole! Ja neću da gospodin državni tužilac zadrži o meni rdjavo mišljenje i zato hoću to da razjasnim. Nije meni ovo prvo ubojstvo. U svom životu ja sam još jednog čoveka ubio. U srpsko-turskom ratu bio sam, slavni sudbeni stole, kao svojevoljac. Na Javoru nadjem se u nekom metežu, potegnem revolver i ja videh, kako se čovek predamnom sruši. Od to doba prošlo je 14 godina i, tako mi časti moje, onaj bledi čovek još me i danas uznemiruje u snu. A kad sam dobro raspoložen, pa kad se setim onog trenutka, ne osećam da me mori savest, ali me podilazi neki isuviše mučan osećaj. Sto puta sam već u sebi rekao: Ta, to je bio pravilan rat, ti si se sada samo za poštenu stvar borio, ti si bio u pravu, ti si bio dužan da to učiniš. Ne pomaže mi. Duh g.Dimitrijevića nikada mi ne izadje na oči, da traži računa od mene. Neka misli o tome kako ko hoće, ja ovde govorim istinu.

Da bogme, da ne volem da mislim o onom činu, jer iskreno žalim njegovog oca i moju nesrećnu mater; iskreno žalim moju i njegovu porodicu; žalim za izgubljenom srećom svojom, ali dalje više ništa ne žalim - ja ne mogu ništa više žaliti.

Slavni sudbeni stole! Meni je jasno i razgovetno da sve dotle ne bih mogao živeti, dokle god bi ono pismo u rukama mojih protivnika bilo. Gospoda, medjutim nisu o tome htela ni da čuju, da meni pismo dadu. Oni su izjavili da to nije ljubavno pismo, da je ono za njih politički dokumenat. Šta sam mogao da radim? Da sam pustio da ide i dalje onako, morao bi moj šurak, koga sam očekivao da nam dodje, morala bi ona sirota žena uzeti nož i ono da učine, što sam ja učinio. Ja mislim da sam ja prvi pozvat da branim čast svoje kuće.

Slavni sudbeni stole! Mogućno je, a kad sam o tom promišljao, dolazilo mi je da sam ja svakako nevina čoveka probo. Mogućno je, šta više i svakako će danas slavni sudbeni sto jednu presudu izreći. Nadam se da će ta presuda pravedna biti. Ali u nekom smislu i presuda će se ta nad jednim nevinim čovekom izreći. U ovoj stvari apelujem ja na najvišeg sudca, a ja se nadam, da će taj sudac kazniti prave krivce, a krivci su oni koji ne htedoše da g.Dimitrijeviću kažu: „Čoveče, brate, okan’se toga posla, jer to nije lepo, nije pošteno“.

Hoću da završim. Ja sam imao dobro vaspitanje. Koliko se može znati iz istorije moje porodice, ja sam prvi u toj porodici, koji danas, evo, odgovaram zbog zločina. I ako budem osudjen, što se ja zaista ne nadam, znaću da sam pao kao žrtva jednog mučnog napadaja, a znaću i to da bih danas mnogo srećniji i zadovoljniji mogao biti, da sam samo malo manje časti osećao u sebi. Ali, tako htede zla kob. Otac mi moj uvek govoraše: „Život za čast“. Da me je drugom čemu učio, ne bih danas stojao ovde. Blago li si njemu što nije dočekao današni dan! Ali se ja ne srdim na njega; on me je samo dobro učio. Što mi je, pak, u ovim žilama tekla krv, a ne zašećerisana voda, što ne mogoh biti andjeo, nije on tome kriv.

Sasvim mirno očekujem presudu, i ma kakva ta presuda bila, - ja ću je kao čovek umet da podnesem.

III Ovaj tzv.Tucindanski dogadjaj neodoljivo asocira na Talmudsku misao:

«Kada se čovek iskvario, Gospod je od njega oduzeo svetlost i sakrio je!

Sakrio za koga?

Za pravednike!

Sakrio gde ?

U učenje !

Kako pravednici stižu do učenja ?!

Svojim životom treba da ga iskopaju !»

Ovaj srpski Diogen svojim životom iskopao je oduzetu Svetlost !

11.VI 2007.g.

ILIJA RADULOVIĆ

advokat