Advokatska kancelarija Radulović

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović ...

TERROR LUCIS

Terror lucis ...

Sud za 15. i 16. mart zakazao završne reči u procesu S. Cvjetanu

Čitanjem nove, precizirane optužnice, pred Okružnim sudom u Beogradu završen je dokazni postupak u slučaju Saša Cvjetan Bivši pripadnik jedinice ...

Ono što je Bog u svemiru to je zakon u državi

Nema istinitijeg i boljeg predstavljanja od onog u smislu jevandjeoskog parametra "prepoznajte ih po plodovima njihovim", s tim što se mora nešto reći o mestu rodjenja i o školovanju.

Rodjen sam u Kamenarima, kod Herceg Novog, u Boki Kotorskoj, 16. Septembra 1937. Godine.Osnovnu školu sam završio u Risnu, a Višu realnu gimnaziju u Kotoru, a Pravni fakultet u Beogradu.

Bio sam sudija Opštinskog suda u Subotici i sudija Okružnog suda u Tuzli, a od 15. Juna 1973. godine sam advokat u Šapcu. Imam tri kćerke i jednog sina. Supruga mi je advokat.

Otac mi je bio oko 40 godina protostavrofor Srpske pravoslavne crkve u Kamenarima i Risnu, dok mi je majka bila majka i domaćica. Inače, spadala je u najotmenije ljude moga života.

Kao što car David ostavlja etički testament svom sinu da bude hrabar i da bude čovek i mene otac vaspitava u smislu hrabrosti i čovečnosti. Zato me duhovno ukorenjuje u jevandjeoske istine. Od njega sam naučio da ko sije Duh, od Duha će požnjeti život večni i da je blagosloveno biti prognan radi pravde.

Koliko mi je god blizu jevandjelje toliko mi je blizu etika iz narodne pesme:

‘’Sine Marko, jedini u majke,

bolje ti je izgubiti glavu,

nego svoju ogrešiti dušu.’’

Prevodioci i komentatori lepote, veličine i dubine ovog etičkog zaveta nisu potrebni.

A u školi sam ubrzo saznao za Ivu Andrića i njegovu misao:

’’Biti čovek. Rodjen bez svoje volje i svoga znanja. Bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izrdžati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sukobe, nepredvidljive postupke svoje i tudje, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. I pored svega, izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko biti čovek.’'

Pošto sam rodjen u Gori, u Crnoj Gori i u mestu koje se nalazi ispod mesta na kojemu je izrečena misao da ‘’treba služiti časti i imenu’’ shvatio sam i odlučio da treba živeti jedino u koridoru večnosti. Jedino se ovakvim životom može zaslužiti priznanje ‘’ imao se rašta i roditi’’. Život u koridoru dana traje koliko i vodeni cvet, koji ujutro procveta i naveče uvene. Nema dileme, ipak, izmedju života koji traje koliko i vodeni cvet i života večnosti. U večnosti postoji smisao, život i postojanje dok smrti i straha nema. Sumatraista bi rekao:’’Seoba ima, smrti nema’’.

I zato sam kroz crvenu Prokletu avliju živeo i koračao kao čovek, a ne kao leš.

Zahvalan sam svome ocu što mi je usmerio Um prema Nebeskom mišljenju i što mi je pokazao da postoje sinovi Nebeskog Adama; pokazao mi je da pored zemaljskog hleba postoji i nebeski hleb; da pored zemaljskog pekara postoji i nebeski pekar; da ‘’čovek ne živi samo o hlebu, nego i o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih’’; da opraštanje znači snagu, veličinu, rast, jačanje i porastanje iznad samog sebe; da postoje banje za dušu i banje za telo; da pored fizičkih dezordonansa postoje i duhovni dezordonansi; da pored fizičkih čistionica postoje i etičke čistionice; da pored masaže tela postoji i masaža duha.

Ovako vaspitan, sudio sam u sudu partijske države, usred jednog tamnog Vilajeta, u Bosni, u Okružnom sudu u Tuzli, gde se za misao da Musliman nije nacija osudjivalo na osam godina zatvora.

Neko je spustio na mene svetli blagodat da kažem u sudu jedne tamnice misao da je sud bliži čoveku nego poretku, bliži slobodi nego vlasti, bliži društvu nego državi.

Ovakvim načinom sudovanja povredio sam pravila kućnog reda u kući robijanja, postao sam neposlušnik, loš rob, a to se kažnjava u svakoj tamnici.Doživio sam sudbinu tzv.Ikarovog leta. To je normalno i prirodno, jer sam u sudu partijske države sudio kao u sudu pravne države. Donete presude su bile izraz shvatanja da je zakon u državi ono što je Bog u Svemiru i da treba da postoji vlast zakona umesto vlasti ljudi.

Ovim presudama izrečene su pohvale u celoj Jugoslaviji i u svetu. One su uzrok tražile i uzrok sudile što je odlika i bit filozofije prava. Zato se smatra i ocenjuje da su to bile presude ‘’ za sve godine koje će zatim doći’’.

U vezi sa ovakvim koncipiranjem uloge suda i ovih donetih presuda naša javnost je reagovala zatečeno, zbunjeno i oduševljeno.

Dozvolite da nabrojim i navedem nekoliko karakterističnih reagovanja.

‘’Dragi druže Raduloviću, najsrdačnije čestitam Vama I Vašim saradnicima što ste se hrabro i umješno izborili za ljudsko dostojanstvo u procesu dr Nebojši Ivkoviću. To je, po svojim stavovima i posledicama zaista istorijski proces, to je bilo sudjenje staljinizmu, svim uhodama, žbirima, cinkarošima i grobarima ljudskog dostojanstva.

Posebno me raduje što se sve to odigralo u sudu jednog grada u Bosni, a nije negde na nekoj spektakularnoj pariskoj sceni, kao na primer, onaj famozni Raselov sud. Teže je ljudske pozicije braniti u mukotrpnoj praksi naše bosanske svakodnevnice. Vas i Vaše drugove najlepše pozdravlja Vaš Branko Ćopić’’.

U ‘’Književnim novinama’’ 1. Septembra 1972. godine, objavljen je od Tihomira Lešića briljantan esej ‘’Bosanski krug kredom’’ u vezi sa ovim presudama:

‘’Fenomenalna presuda! Presuda koja ulazi u anale. Studenti prava će da je uče kao presedan, a profesori će da je citiraju. Okrivljeni je govorio u stanu, a stan je prošireni čovek, kako kažu filozofi, dakle, ako je uopšte i govorio, kako navodi tužba, rahitična inače, on je govorio ‘’u sebi’’, u sobi, to jedno. Drugo, nije znao da je pritisnut taster, on bi se da je znao, verovatno-mada i pijan – uzdržao, a čovek ima sveto pravo na svoja uzdržavanja. Sve te aspekte je uzeo u obzir sud, pošteno i pravedno, neki su rekli hrabro, ali ja ne mislim da je i to. Ne, prosto, trojica sudija su ‘’osetili’’ pravdu, osetili su da je nepravedno svako posezanje za tudjim mislima, u stvari, oni su šekspirovski osetili da je Jago, taj cinik literatura, prljava persona, i da je Dezdemona njegova žrtva. Sud nije hteo da odigra tragičnu ulogu Otela, to je bio sud vredan čina jednog Azdaka.

Ovde se pravo i pravda nisu postavili u antimonsku poziciju, ovde je pirovalo jedinstvo, medjusobna identifikacija, a to je željno htenje kroz vaskoliku istoriju.Posebno je drago čoveku da se to desilo u Bosni, u ovoj zemlji sa toliko guravom i možda najjadnijom istorijom.Istorijom osveta, mržnji(Andrić), progona, ražalovanja, nevera, odmazda, jeresi, šarlatana, naravno i špijuna i Juda.Istorijom pogaženih reči, kriomica, dijaboličnih pirovanja.Takva je, ne treba bežati od istine, kao što ne treba prenebregnuti i jednu drugu istinu:onu, našu, današnjih dana, veliku zarad veličine nedela koja su se, pre, dešavala.Čovek prosto zažali što nije doživeo i jedan Breht, pa da posle svojih legendi sa dalekog Kavkaza povuče i ovde jedan krug kredom, koji, lepo je to saznanje, nije literarna parabola, već zvon istine koja upravo traje.Nisam neki zadrti Bosanac, ali mi je bilo milo, i bila mi je preka potreba, kada su me po beogradskim razmaženim krugovima, tapšali(mene!) po ramenu i začudjeno zapitkivali:’’Je li, bre, šta vi to dole radite, odakle vam te ideje? ’’ LJubomorni su bili, očito.

A, zna se kako nastaju ideje.Da bi se čovek napio vode, mora najpre da bude žedan.Gledano u retrospektivi, zazivajući za svedoke sve one koji su pisali o nesnima Nurudina i spavačima koji kameno snevaju-a njih valja večno zazivati jer svedoče srcem-ta žedj je od iskona, istorijska, pa otud tako prijatno deluje sveža voda sa bukova što snažno, sve snažnije, kotrlja neko kamenje, ono s mahovinom’’.

Profesor Živorad Stojković je 28.septembra 1972 godine napisao pismo Vrhovnom sudu Srbije povodom političkog sudjenja profesoru Mihajlu Djuriću.U tom pismu se podseća da je Svetozar Marković punio stranice kragujevačke’’Javnosti’’ i da je posle nekoliko uzastopnih zabrana lista 15 janura 1874 godine stavljen u istražni zatvor.

‘’Sudile su tri sudije.Dimitrije Lazarević, Mata Filipović i Gruja Gavrilović- stoji u Skerlićevoj knjizi o Svetozaru Markoviću.Sudije se nisu mogle složiti i presuda je bila izrečena tek sutradan.Jedan sudija, Gavrilović, našao je da nema krivice i da optuženoga treba pustiti ispod sudjenja….Ima li ipak u našim sudovima danas Gruja Gavrilovića, ili je samo izuzetak sudija iz Tuzle, Ilija Radulović ‘’koji čita Hegela i Frojda, ponekad i Mešu Selimovića, a po potrebi proučava i Bibliju’’ ( NIN broj 1124), pa nije zato čudo što ima i znanja, a ne samo hrabrosti da oslobodi magnetofonskih traka denuciranog lekara iz Bijeljine?’’, kaže se u ovom Pismu.

Interesantno je da se 9.listopada 1970 godine javio pismom i monsinjor Ivan Mrša, kome sam sudio zbog krivičnog dela neprijateljske propagande i izrekao mu uslovnu osudu, hvalospevno:

‘’Nemojte se iznenaditi što vam pišem.Vjerovatno Vam Vaši klijenti ne zahvaljuju na presudama, ali ja osjećam potrebu da Vam se javim i izrazim svoje divljenje.Sve okolnosti oko mog sudjenja mogu samo nagadjati.VI ste učinili što ste osjećali da morate učiniti.Ali, kako ste to učinili, to je izazvalo priznanje svih prisutnih!

Sudjenje ste vodili tako razborito i inteligentno, Vaš rječnik je bio tako evropski, da ne kažem kršćanski, na kraju-obrazloženje presude je bilo tako simpatično i neuobičajeno da Vam moram izraziti svoje divljenje.

Naše su se životne staze jedanput srele i možda se neće nikada više sresti.Ali ovaj jedan susret ću pamtiti.Svijest da postoji takav čovjek, čini mi svijet boljim i život ljepšim.Iskreno i srdačno Vaš Don Mršo’’.

Nije nikakvo čudo što se oglasio sa Cetinja književnik Vukašin Perović, rekavši:

‘’Vaša presuda i obrazloženje je akt za odbranu ljudskog dostojanstva. Ponosim se Vašom hrabrošću i domovinom koja Vas je dala’’.

‘’Nedeljni vjesnik’’ je napravio intervju sa mnom 20. Svibnja 1990. Godine. U tom intervjuu novinar Ivica Nosić penergirički govori o svim ovim presudama i posebno istakao vrednost i jedinstvenost moga samostalnog i nezavisnog sudijskog mišljenja:

‘’Bilo je u Jugoslaviji na stotine i tisuće tzv.disidenata, ali je sigurno da se ni jedan od njih ne može uporediti s Ilijom Radulovićem. Tom je bivšem sucu, inače Bokelju i žitelju Subotice, do dolaska u Tuzlu, pošto je i doslovce protjeran iz pravosudnih državnih organa, jedino je preostalo baviti se odvjetništvom. Sve kazuje da je pravo makar iz one njegove druge strane, dobilo izuzetnog poslenika’’.

A Vuk Drašković je o ovim presudama napisao roman ‘’Sudija’’.

‘’Kako je nastao roman ‘’Sudija’’, pitao je novinar ‘’Intervjua’’ 24. Jula 1981. godine Vuka Draškovića.

‘’U Okružnom sudu u Tuzli, 70-tih godina vodjen je jedinstveni sudski proces u svetu. Jedinstvenim ga je učinio sudija koji je vodio taj proces. Bio je mlad, pametan, obrazovan i demokratski vaspitan pravnik.Sudio je čoveku koga je ljubavnica,u nastojanju da dobije posao preko veze, opila i isprovocirala da psuje Partiju, socijalizam, lokalne i najviše rukovodioce, a zatim ga je ucenila: posao ili će traku na koju je snimila pijane psovke, odneti u Komitet. On to odbija, ona nosi magnetofonsku traku u Komitet koji je prosledjuje tužilaštvu i počinje krivični postupak…

A sudija, prvi put od vremena Rima i Kartagine, prvi put u istoriji prava, za svedoka poziva etičara, univerzitetskog profesora i demokratski nastrojenog čoveka. Nakon njegovog veštačenja, sudija donosi odluku: taj špijunski magnetofon uopšte se ne sme unositi u sudnicu, ne sme da bude priznat kao dokaz optužbe, pa to se ne sme videti i slušati u socijalističkom sudu. Sudija, u oslobadjajućoj presudi, kaže da bi i samo unošenje takvog špijunskog magnetofona u sudnicu značilo ‘’ Hirošimu ljudskog dostojanstva’’!

A onda…

Počeo sam se baviti advokaturom.

Uspešno!

Učestvovao sam u najpoznatijim jugoslovenskim krivičnim sudjenjima, kao, na primer, u krivičnom predmetu u Okružnom sudu u Beogradu u vezi krivice Vlada Mijanovića, u krivičnom procesu povodom sudjenja Jovanu Opačiću,Antonu Kikašu…

Jedan mladi srpski pesnik, izuzetno talentovan, pratio je moje branilačke nastupe, pa mi je posvetio jedan esej. Mislim da je nužno da navedem jedan deo, koji glasi:

‘’Poštovani gospodine Raduloviću, na prvom mestu želim da pozdravim Vas i Vašu celoživotnu bitku.Ako od jugoslovenskih prostora u civilizacijskom, kulturnom i etičkom pogledu u smislu boljitka šta bude, dužni smo uprkos ogromne prevage mračnog tasa verovati u to, biće to isključivo blagodareći ljudima Vašeg kova, potencijala, hrabrosti i istrajnosti.Smatram da ne grešim pošto se oslanjam na ono što ste kazivali na Beogradskom krugu kao i ono što proizilazi iz Vaše izjave u‘’Justiciji’’.Od mene kao pesnika primite skroman blagoslov.Poeziju je sve teže pronaći, a umnogome Vi, pravnici, izvorno jeste pesnici.Pesnička reč u celom posleratnom razdoblju stešnjena i obezvredjena, ne znam da li u većoj meri režimom ili posvemašnjim posrnućem čovekovih moralnih vrednosti.

Uglavnom, svemu što je čestito dodeljena je marginalna i klovnovska uloga.Vi, Ilija, divotan ste i čudesan primer, očigledan primer, neustrašivosti Atmana.

Kad se našeg pravnog sistema tiče, ja sam od Vas prvi puta čuo kroz dijalektiku razloga i dijalektiku potreba aksiomatsku srž problema totalitarno režimske pravde.Uprošćeno, to je zakon jačega, a sudski postupak je farsa.’’

Na kraju, nalazim za shodno da ad literam navedem sadržaj pisma moga klijenta Dobrice Pavlovića od 20 juna 1994 godine.

‘’Poštovani gospodine Raduloviću, siguran sam da ste se odavno uverili kako mnogim Vašim klijentima predstavljate nešto mnogo, mnogo vrednije od advokata.

Nepravedno okrivljen ili osudjen čovek je vrlo sličan utopljeniku.S tim što se utopljenikova sudbina rešava u sekundama ili minutima.

Nasuprot tome, a konkretno u mom slučaju, kao okrivljeni izložen sam tri godine psihofizičkim lomovima u istražnom zatvoru u Novom Sadu.

Kad sam Vas upoznao, bio sam na izmaku snaga.

Moja porodica je to vreme beznadja proživljavala sa mnom i odatle sam tako dugo uspeo sačuvati zdrav razum.

Pre susreta sa Vama iskreno sam se pitao da li je bolji’’užasan kraj ili užas bez kraja’’?

Boginja pravde na ovim prostorima zna prečesto da zataji i demonstrira surovost uskraćujući tako bezrazložno šansu za budućnost mladom čoveku, sekući ga nemilosrdno.Srbi su emotivan narod, pravdoljubiv i takvim represalijama se postiže kontraefekat.Ožiljci na duši su neizbrisivi.

U svojoj nesreći( koja obično ne dolazi sama) porodica mi je u pomoći slala lokalne advokate koji su, na žalost, bili pogrešni.Tipično je, uostalom, za ljude bezdušne, sitne da se uzohole kada osete da su nekome potrebni!

Nakon mog prvog susreta sa Vama ponovo sam počeo da verujem u Boga i ljude.Sam Bog mi Vas je poslao!

Cela stravičnost i beznadežnost mog položaja je istog momenta obasjana svetlošču optimizma.Vaša duhovna snaga i lepota su zarazne i osam godina zatvora postali su prepreka premostiva, pravda dostižna, a istina dostupna.

Vi ste božanski spektar dobrote, duhovnosti, mudrosti i moći.Borac ste pre svega, ispunjen kosmičkom energijom.Uz Vas se osećam zaštićenim od nepravde i to nikako zbog toga što ljudi obično čvrsto veruju u ono što žele, već zbog načina kako Vi branite svoje klijente.

Znam da Vi strepeći za sudbinu ljudi koje ste prihvatili da branite provodite besane noći.

Vi niste čovek opsednut materijom , već svojevrstan beli mag.Osećam Vas kao duhovnog oca.

Slično ili isto osećaju svi koji shvataju Vaše vidno uzbudjenje pred odlučujuće sudjenje ili žalbu koja treba da izmeni ili odredi sudbinu dobrog čoveka koga branite.

Može biti da je bogohulna moja ideja, ali trebali bi nekada da saberete vekove ljudskog života koje ste podarili svima kojim ste pomogli svojom požrtvovanom borbom u sudnicama i šire.

Još na kraju Vam želim da Vas ništa ne rastavi od ljubavi Gospodnje, ni život, ni smrt, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti kakva druga tvar’’.

***

*

 

 

 

Medju svojim apologetskim slovima izabrao sam slovo koje sam održao povodom sudjenja Milanu Lukiću iz Pančeva, kome se sudilo zbog krivičnog dela ubistva.

Zato je interesantno njegovo pismo koje mi je uputio 22.01.1993.

”Poštovani gdine Raduloviću, Vašu kopiju žalbe primio sam danas, to jest, pre otprilike 2 sata. Pročitao sam sve, svako slovo i mogu samo da kažem da ste vrstan profesionalac I čovek koji gleda čoveka, kako Vi kažete. Žalba je zaista izvanredna i istinita, tako da stičem utisak da ste Vi bili tu, negde u blizini, pratili moj život i sada ga opisali u žalbi! Ma kakav ishod bio na Vrhovnom sudu u Beogradu, ja Vam se unapred zahvaljujem u svoje ime, u ime svoje 2 devojčice i supruge, jer Vi i njih na neki način branite. One mene trebaju u ovim teškim vremenima kao oca i supruga!”

Protiv Milana Lukića, iz Pančeva, rodjenog 1960.g., samostalnog zanatlije, podignuta je Optužnica što je 18.11.1991.g. u Pančevu, oko 19 časova i 30 minuta, u ul. Ive Lola Ribara 10, lišio života ošt.Anku Vekić. On je došao u njen stan, zatražio od Marine Kuzmić, koja je tu bila, da napusti stan, što je ova i uradila. Tada je oštećena ustala, došlo je do svadje, optuženi je izvadio pištolj, marke ”C.Zastava” kalibra 7,62 mm i u pravcu oštećene je ispalio 4 projektila nanevši joj 4 teške telesne povrede u vidu prostrelina, koje su dovele do spoljnjeg i unutrašnjeg iskrvavljenja kao posledica raskida jugularnih vena, desne zajedničke glavne arterije i desnog plućnog krila, pa je od ovih povreda, na licu mesta, izdahnula. Optuženi Milan Lukić je ispalio projektil i sebi u grudi i naneo teške i po život opasne povrede.

Optuženi je u svoju odbranu naveo da je 11 godina u braku sa suprugom, Fatimom, i da u tom braku ima 2 kćerke od 7 i 11 godina. U maju 1990.god. upoznao je Anu Vekić. Njoj se pokvarila mašina za pranje rublja, a on je imao privatnu radnju za belu tehniku. I tako se desilo da de facto, na radnom mestu, upozna oštećenu. Kada je došao u njenu kuću, popravio je mašinu, primetio je da je Ana Vekić izuzetno lepa žena. Počeo je da joj se udvara i postali su ljubavnici. Mislio je da će to sve biti jedna avantura, ali je oštećena u njemu vrlo brzo prevazilazila put od obične ljubavnice do jedinstvene ljubavi. Ona je bila eksplozivna osoba, drska, prepotentna, tražila je da uvek bude kako ona kaže i zahteva. On ju je toliko zavoleo da ništa nije mogao da joj odbije. Kupovao joj je zlatni nakit, ćerki odeću, opravio joj je stan,kupio nameštaj, plaćao stanarinu, struju. Saznao je u februaru 1991.g., od jednog svog prijatelja, da je oštećena promenila dosta muškaraca i da su je ”punili”. Pošto je bio sujetan i ljubomoran, s obzirom da je već jako zavoleo, zamolio je Veru Pavlović, kumu oštećene, da mu ispriča sve o Anki. Ona mu je potvrdila da je Anka stvarno promenila dosta muškaraca i da se prostituisala. Došlo je do svadja i tuča, izmedju oštećene i optuženog. Ona mu je pretila nožem; napadala ga u kafanskim baštama; gađala bocom od koka kole; prilazila mu stolu kada je sedeo sa suprugom rekavši joj da je trudna sa optuženim, iako to nije bila istina; tražila od okrivljenog da se razvede. Optuženi je desetak dana pre ovog ubistva podneo zahtev za sporazumni razvod braka. Svakodnevno je odlazio kod Anke, ali je odlazio i kod svoje porodice.

17.novembra 1991.g. došlo je do njihove ozbiljne svadje. Naime, prethodnog dana je bila krsna slava, majci optuženog Lukića. Na slavu je odveo svoju suprugu i decu, što je kod oštećene izazvalo gnev i bes, pa mu je ostavila pismo u radnji i saopštila mu da je medju njima gotovo.

To je razlog zašto je optuženi otišao u njen stan, sutradan, 18.novembra 1991 godine.

Okružni sud u Pančevu je zakazao glavni pretres, izveo sve predložene dokaze i objavio reč stranaka.

Tom prilikom sam rekao:

”Reći nešto je najveća zadužbina”, kaže pesnik, pa mi dozvolite da kažem nešto o pravilnom metodu utvrdjivanja odlučnih činjenica u ovom krivičnom predmetu.

”Na ovom svetu ništa ne može biti rečeno da bi bilo shvaćeno tako kako je rečeno, i što je još gore, ništa na ovom svetu ne može biti učinjeno da bi bilo shvaćeno tako kako je učinjeno,” kaže Didro.

Nije lako da ono što je učinjeno shvatimo tako kako je učinjeno, jer treba izabrati metod utvrdjivanja odlučnih činjenica kojim se ovaj složeni i teški zadatak može ostvariti. Suština ovog metoda sastoji se u posmatranju dogadjaja u celini. Što je Sunce nad njivom to je celina nad istinom. Celina treba da šestari i leti nad dogadjajem. Ona je samo savršena. Tačno je da sve te detalje i pojedinosti može povezati u celinu samo misao koja posmatra dogadjaj u celini. Ovu analizu i vrednovanje pojedinosti i detalja ovog događaja može da izvrši samo slobodna, kritička i celovita misao. Ovakva misao može da udje u najtamnije dubine jednog događaja i tada se iz dubina vidi kako se mogućnosti mefistofelovski smeju suverenstvu i vladavini jedne dogmatske i uplašeno uškopljene proste misli. Ako Faust prima i đavola u ortakluk da bi mogao sve znati i sve moći, jedan ambiciozni sudski rad se mora uortačiti sa ovakvim metodom utvrdjivanja činjenica.

Jedino se na ovaj način može utvrditi materijalna istina koja je osnovni uslov zakonite presude.

Memento sudjenja je Presuda. Zakonita presuda je samo krunisana mitrom zakonitosti. Oprašena je kosmičkim smislom i ostaje večnost pred Bogom!

Sud Zakona se služi dokazima, činjenicama koje proizilaze iz dokaza, pretpostavkom nevinosti, koristi jurističku maksimu in dubio pro reo, služi načelu zakonitosti i zahteva da javni tužilac dokaže krivicu optuženog.

Međutim, Sud Uverenja se služi indicijama, koristi pretpostavkom krivice, zahteva da optuženi dokaže svoju nevinost, služi, liturgiše i činodejstvuje načelu celishodnosti i ne koristi se maksimom in dubio pro reo. Demon mišljenja suda uverenja je stereotip bez obzira što je odavno zapisano da ”ako o jednoj stvari svi mislimo isto, onda niko od nas o toj stvari ne misli duboko”.

U odnosu na činjenice, Sud Uverenja ”snom mtrvim spava”. To je i normalno, s obzirom da se taj Sud ne ”igra pravednosti nego samo uništava i iskorenjuje”.

Ova Optužnica je iz Brevijara dnevnih bogosluženja načelu celishodnosti i ima vek trajanja vodenog cveta.

Ako Sud Zakona smatra da je činjenica sve, Sud Uverenja smatra da je potreba sve. Na osnovu činjenica se može izgraditi i sagraditi jedna zakonska Presuda i takva Presuda izdržava sud vremena, rekoh, a na osnovu potrebe se može jedino služiti podanički jednoj dnevnoj potrebi.

U Poslanici Galatima, glava III, stih X stoji zapisano:

”Jer koji su god od djela zakona pod kletvom su:Proklet svaki koji ostane u svemu što je napisano u knjizi zakonskoj da čini”.

Nebo proklinje protivzakonitost, vidite. I Jevanđelista Matej kaže za bezakonike i bezakonje, alias rečeno, za sud uverenja:

”Nikad vas nisam znao, idite od mene koji činite bezakonje”.

I zato je prirodno bilo da je kralj Džon Plantagent, 15.juna 1215.g., u uvali Runnimede, potpisao Veliku Povelju Slobode, ili, Magna Carta Libertatum, čija je 45.klauzula glasila:

”Kralj ne može naimenovati ni jednog sudiju, ni službenika suda koji ne poznaje zakon zemlje i nije voljan da ga se drži.”

Sudije koje poštuju Zakon mogu da kažu da je njihov pretpostavljeni samo Zakon. U ovoj interpretaciji uloge Suda kao Suda Zakona, Sudija postaje najviša ličnost u jednoj zemlji. Niko nije iznad njega od ljudi, jer su svi građani te zemlje pod Zakonom, ili sub lege. Prvi do predsednika Republike ne može to da kaže, jer mu je pretpostavljeni Predsednik Republike. Samo ovakav Sudija može da kaže da nema nikog od ljudi u toj zemlji za pretpostavljenog i on gleda samo Nebo odozdo. I nikog više! Sudija je idolopoklonik Zakona, a ne političkog voluntasa, pa se na takvog sudiju odnosi misao da je njegovo stanovanje na nebesima.

 

I sveštenik Medijamski, Jotor, kaže Mojsiju:

 

”Izaberi ljude poštene, koji se boje Boga, ljude pravde, koji mrze na mito. Oni neka sude narodu!”

Nije bez razloga rečeno u Starom Zavetu:

”I dade Bog Danilu da razume svaku utvaru i sne”. Ako jedan starozavetni prorok ima sposobnost da razume ”svaku utvaru i sne” i sudija mora da razume jedan ovakav događaj u današnjem vremenu.

Ovo je vreme zla!

Okruženi smo sveopštim opadanjem, propadanjem, erozijom morala, slabostima, lomljavom ideala, razočaranjem, nalazimo se pod protektoratom politike rata, izolacije, sirotinje, bede, mržnje, deoba, jadila, terorizma, smrzavanja, bezbožništva, opšte anomije, dilera, švercera, mafijaša, ubica, špijuna, juda, prolivene krvi, ustoličene strasti, poroka kao vrline, besmisla kao smisla, smrti kao života, države kao spahiluka, podaništva kao građanstva, najgorih ljudi kao najboljih, bezakonja kao zakonitosti.

Na ovom prostoru je čovek pao. Javni Duh je zamro. Zemlja je mrtvo more Duha, Istine, Poštenja, Morala, nacionalizma zasnovanog na pravu, na načelu slobode, pravde i pravedne ideje, uviđavnog nacionalizma, ali je zato Vavilon Bizmarkovog nacionalizma čiji je kamen nož, oružje, bajonet, mržnja, militarizam, greh, otimačina, pljačka, gusti ahrimanovski mrak pošto se u mraku vrši zločin i antropofagija.

 

Ovo je trenutak koji podseća na misao Sabakljevića u ”Mrtvima dušama” da je prokurator jedini valjani čovek u selu, mada je i on svinja.

 

Samo male, sitne, gnjidave i gnjecave duše doživljavaju život kao što se odvija život sveštenika u oltaru Crkve ili monaha u prostoru njegove ćelije. No, iz duhovnog suterena nikada se nije videlo dalje od svog nosa.

Ako ovo znamo onda treba da uključimo jednu osmatračnicu iz koje se bolje i dalje, prostranije i šire, dublje i humanije vidi.

Ipak,avion može pasti, ali ptica ne može pasti. U avionu leti Zakon, a u ptici leti Duša.

”Pre nego što kazni ili poštedi, Sud mora u čoveku videti Čoveka”, opominje nas Gete.

U ovoj Optužnici je izostao ovakav pogled daljine i ljubavi.

U oku represije se ne vidi Optuženi kao Čovek, niti se njegova odbrana doživljava kao životna mogućnost. Ovo je oko zatrpano u gotovim, konačno formulisanim određenjima, mišljenjima, stavovima i predrasudama. Predrasude se pooštravaju i uzimaju mesto stvarnog saznanja negujući kruto shematsko mišljenje i stvarajući ubeđenja. Ubeđenja su tamnice. Preko njih stižemo i dolazimo u kafkijansku situaciju, koja glasi:

”Moja nevinost ne čini stvari jednostavnijom. Razlozi nemaju vrednost ako im je pretpostavljena potreba za osudom,” kaže Jožef K. u ‘’Procesu’’, Franca Kafke.

Ako su nam pokrali pamćenje, skratili prošlost, oteli vekove, podžamijali Crkve, poarali azbuku, počekićali grobove, porazmeštali kolevku, izderali nam temelj, rasprodali lavre i prodali prestonice, zapalili nam tapije, uzeli nam zemlju koju smo od Neba kupili, kako kaže pesnik, ne znajući da nismo kadri i moćni da se borimo i izborimo za Srbiju koja je pravna država, najlepša njiva i šljiva, najlepša planina, reka, dolina, najlepši cvet, vinograd, brežuljak, najlepše nebo i selo , najlepša rakija, najzdravija voćka, najlepše telo, talentovani Duh, ogrlica belih manastira od Gračanice, Hopova, Velike Remete, Grgetka, Studenice, Dečana, Peći, Ravanice, Krušedola, Mileševa, Kaone, Srbiju koja je tavorska svetlost i horivska kupina, Srbiju koja je tihi glas Gospoda.

Onaj ko je patriota ove države nije ravnodušan kakve se Presude donose, pa zato ovde nije reč samo o pravnoj sudbini Optuženog.

Nema sofizma pred sopstvenom savešću, jer dođe trenutak kada će svaka reč i delo biti provereno vremenom. Jedino deset Božijih Zapovesti su izdržali probu vremena, a sve laži i sva liturgisanja dnevnim potrebama su pred ispitom vremena prošli jadno. Iza njih je ostao balav trag kao iza svakog puža. Sve to liči na gomilu peska u kome nema ni komad granita.

Zato je u pravu Kant kada kaže:

”Dobro je i korisno prilagođavati politiku pravu, ali je obratno pogubno i gnusno.”

Ova Optužnica je pisana marljivošću srednjevekovnog kaluđera, mada je ovo vreme opustilo krila, misli su otežale kao kamenje, želje su popadale kao mrtvi leptirovi.

Optužnica predstavlja paradigmu služenja dijalektikom potreba da se Optuženi proglasi krivim pošto-poto i to radi tako da se mora dokazati projektovana krivica. Ova misao se rađa iz osmatranja događaja deo za celinu, s obzirom da se iz ove osmatračnice ograničeno vidi, sve je kod nje sigurno, jasno, nesumnjivo, nesporno, ne otvara se mogućnost mogućnosti, sumnji, dilema, alternativa, nema zapitnica. Ovakva misao optužuje složenu misao da joj remeti mir kao što je Aristarh bio optužen da remeti mir Bogova, zato što je u III veku ante Hristum natum tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Zato Vam predlažem da ovaj događaj posmatrate fac totum, ili, gledaj celinu, jer je ova osmatračnica sadržana u odredbi člana 247 ZKP-a. Šta to znači kada se u ovoj odredbi kaže da je Sudsko Veće dužno da izvrši ocenu svih dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, a zatim da na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica dokazana. Iz ove osmatračnice se vidi dalje, dublje, radijus misaonog kretanja je veći, šira je granica saznanja, gleda se racionalno, mirno, hladno, objektivno, bez emocija, ogorčenja, nema šoka, sa razumevanjem i postoji prostor za drugačije mišljenje. Iz ove Osmatračnice se proizvodi misao koja je bičevana sumnjom. Ona zna da se jedna stvar ne objašnjava jednom činjenicom nego svim i u njoj nema goropadne i škodljive isključivosti, niti sigurnosti.

Sudije poštovane, ova digresija mi je bila potrebna da identifikujem prvu i najvažniju Ahilovu petu ove Optužnice.

Sada bih izvršio analizu najvažnijih delova Optužnice iz kojih će se videti da ovaj digresivni deo nije bio pretenciozan.

1.Ako se ovaj događaj posmatra u celini doći ćemo do zaključka da je Optuženi Milan Lukić izvršio krivično delo ubistva na mah iz čl.48 KZ RS.

”Neka budu bedra Vaša zapregnuta i svijeće zapaljene”, kaže se u Svetoj knjizi.

Među bedrima je gnezdo glavnih telesnih strasti. Zapregnuta bedra znači stegnuti se uzdržljivošću i ne davati strastima na volju. Na ovaj način se lakše upreže Um i Volja.

U ljubavi ima mnogo bola, nereda i nepravdi. Ali, ljubav je tako tajanstvena da to, možda, samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, možda je tolika da se i to što nama izgleda kao bol, nered i nepravda ispravlja i poravnava negde na nekom višem planu koji mi ne vidimo.

Ovako može da se razmišlja i u ljubavi po Telu i po Duhu, u toj ljubavi se dajući prima i zato blešti pozitivnom energijom, svetlošću, razumevanjem, dijalogom i demokratijom. Ljubav po telu je sebična, posesivna, nabrekla nagonima, rušilačka, isključiva, despotska, bezobzirna, osvajačka, džingiskanovska, zatvorski prljava i smradna od kalkulacija i sebičnosti.

Ako je Ljubav po Telu i Duhu dvorac radosti i mira, milosrđa i razumevanja, tolerancije i oproštaja, širine i bližnjega svoga, Ljubav po Telu je svinjac sebičnosti i isključivosti, odmazde i prekosti. Ova Ljubav po Telu i Duhu je Svetlost i Radost i njen čokot je Ljubav, a Ljubav po Telu je Mrak i Odmazda imajući u vidu da je njen čokot Taština!

Oštećena je pripadala demonu taštine, a Optuženi osećanju ljubavi!

Tu se nalazi izvor njihovog nesporazuma, sukoba i ove tragedije!

Optuženi je tražio dvorac Ljubavi, a Oštećena mu je nudila svinjac razvrata, strasti, mulja, egoizma, sebičnosti i lukrativnosti. Ona ga je u jeku i na brdu svađe odvodila kod svoje majke da joj popravi veš mašinu-dakle, koristi ga baš do poslednjeg trenutka- pa nastavlja svađom. On obožava kćerku oštećene, a oštećena se gadi njegove dece, Optuženi voli sve njene prijateljice i sve što je u vezi sa njom, dok ona mrzi njegovu suprugu nazivajući je ciganšturom i lažući tvrdi da je trudna.

Našavši se u jednoj ovakvoj situaciji, iznenada i neočekivano, na radnom mestu upoznavši Oštećenu i doživevši ovako veliku Ljubav, Optuženi podseća na vozača koji se nakon vožnje na suvom i dobrom kolovozu iznenada nađe na ledenom delu kolovoza koji prouzrokuje gubitak kontrole u odnosu na svoj automobil.

Našao se u klasičnoj situaciji tzv.prinudne emotivne akcije. Neurospihijatri su fotografisali Optuženog i ovako psihički struktuirana ličnost nije mogla da pronađe put izlaza i spasa iz ovog gorgonskog zagrljaja oštećene. Jedna duhovnost Laze Kostića je pronašla izlaz kada mu se desilo jedno slično osećanje ljubavi:

”Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k'o besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak odrza vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

 

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od srece, lud,

utekoh od nje - a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvevde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud. -

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

Ono što je mogao jedan Guliver Duha nije mogao da učini Optuženi, jer Guliver Duha je video Put Spasa. Kada ga vidi, onda ga ima. Opisuje ga precizno i jasno. Taj Put je mučenje, trnje, borba, oluja, volja i pogled na život. Ovaj guliverski pogled zna da ”sudbina pojedinog čoveka, ili, žene, sitno je zrno peska, koji izbacuju na obalu bezmerna mora, posle bura”. Smrt jednog čoveka, ili, žene, čak i kad, u tom istom trenutku , padne jedna zvezda sa Neba, ne traje duže u uspomeni ljudi, nego u mraku, jedan trepet, u mnogim treptajima noćnih svitaca. Kod svih naroda je zabeleženo samo to, da je pojedinac zrno praha.”

Optuženi nema ovaj pogled večnosti i ne može da izdrži da mu ”ugasnu zvezde” i da mu ”raj u plač brizne”. On nema pogled koji bi značio psihičko gašenje njegovih uzburkanih strasti i afekata, ali nema ni bilo koga ko bi ga smirio, usmerio, uputio i ukazao mu da je čitav život jednog čoveka ili žene zrno praha. Svi smo mi usamljenici kada se nađemo u ovakvim situacijama. I Hristos je u Gestimanskom vrtu usamljen bez obzira što pored sebe ima svoje apostole. On u sredu zna da će biti razapet, pa teško podnosi ovo saznanje koje mu razdire dušu. Oseća snažnu, detinju, dirljivu potrebu za utehom i zato se prvo obraća Nebu, rekavši:”Gospode,ako može ova čaša da me mimoiđe”. Nakon toga se obraća svojim apostolima i traži malo topline i ljudske blizine, površnu ljupku varku, ali apostoli spavaju li, spavaju, hrču li, hrču. Zato Hristos pije u Gatsimanskom vrtu gorku čašu usamljenosti!

Ovaj deo iz Jevađelja uči da smo svi mi sami, jer niko na ljude nije poslao Sveti Duh da bi mogli da razumeju bol i muku drugog čoveka, da ga uteše i da mu pomognu.

Optuženi Milan Lukić ne zna da ”negde mora biti lakšeg života, vedrine, događaja, što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni, penušavi slapovi. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde, na nečem čistom, bistrom, glatkom kao što je površina dubokih, gorskih jezera”. On se ponaša u predelima Duha kao dizač tegova, služi se isključivo euklidovskim umom, vidi samo ispred sebe svoju porodicu, posao i sada pok.Anku Vekić. To je njegov vidokrug. On ne može da izađe iz ovog svog fokusa, pa zato u njemu sve brekće, drhti, poigrava i puca. Nema sposobnosti da ovu svoju muku stavi u jedan širi i prošireni filozofski i životni kontekst u kojem bi sve ovo izgledalo prirodnije,lakše i podnošljivije. On ne može da pođe ni u visinu i da svoj problem vidi iz jedne složenije Osmatrtačnice, jer je vezan i privezan svojom duhovnošću za zemlju kao Antej.

Našavši se u ovakvoj situaciji Optuženi potvrđuje da su neuropsihijatri bili u pravu kada su na strani 13 svog pismenog nalaza rekli da je za Optuženoga ne biti voljen isto što i ne postojati. On prima raskid od Oštećene kao smrtnu kaznu.

U toj i takvoj situaciji Optuženi se nalazi u poziciji tzv.Buridanovog magarca. Poznata je priča o Buridanovom magarcu koji nije mogao da se odluči između dva podjednako kvalitetna plasta sena, pa je zbog toga toliko oklevao da je od gladi krepao. Isti je slučaj sa Optuženim. On beskrajno voli svoju decu, nežan je otac, voli i kćerku pok.Anke Vekić, odgovoran je prema svojoj supruzi, obožava svoju majku, dobar je brat, proslavlja desetogodišnjicu braka sa suprugom, vodi decu i suprugu na krsnu slavu svoje majke i istovremeno voli do bola i do nestajanja Oštećenu i ovu ljubav doživljava kao nešto bez čega ne može da živi. Našavši se u ovakvoj psihičkoj situaciji, Optuženi oseća da nije voljen. Ne biti voljen, rekoh, znači za njega nepostojati. Pogasio je sva svetla života u sebi, jer se osećao kao Starozavetni prorok Jona u utrobi velike ribe. U Had mu se svet pretvorio i na vrhuncu Hada kaže:”Evo života koji je sam mrak”. Ako sveća gori u sobi nema nikakvog mraka dokle gori, pa ako voli u duši mu gori Svetlost i Život. U osećanju da nije voljen došlo je do vladavine mraka i tako je uradio ono što je uradio.

Ovo se dešava kada je razum razvlašćen i kada je strast zavladala.

Optuženi je bio pravedan čovek u čijoj duši ima reda, u čijoj duši su niži redovi stavljeni pod vlast viših delova i neobuzdane strasti ukroćene razumom. Tako je bilo do ove ljubavi sa Ankom Vekić. Kada su strasti zavladale, život Optuženoga je počeo da se odvija u haosu, rastrzan suprotnim težnjama i zavitlan pobesnelim strastima. Kada se odbaci vođstvo razuma, ostajemo bez vođstva, uopšte. Jedino razum može da uredi naš unutrašnji život kao skladnu celinu i filozofski pogled koji naš život po koridoru dana uzdiže u kontekst večnosti.

Oštećena je kao nasilnik sušta suprotnost Optuženom. Ona se nalazi u carstvu strasti i haosa, pa nije imala smišljenog cilja i pravog plana. Traži od Optuženog da se razvede, ali neće za njega da se uda. Ovo je kolosalna činjenica koja ide u prilog zaključku da je u sebi nosila dominantno osećanje rušilaštva, nesreće, smrada, haosa i zlu volju. Besna i zahuktana, značila je od prvog trenutka opasnost po Optuženog, jer je to bila ličnost u kojoj su se niži delovi njene duše uzbudili, pobunili i oborili vladu razuma. Ona nema psihičku arhimedovu tačku oslonca u sebi, pa je njen unutrašnji život jedan unutrašnji mrak, zverinjak i nered.

Optuženi je oženivši svoju suprugu projektovao svoj bračni život i za 30 godina života stekao ugled, imovinu, ime i poštovanje u svome gradu i okolini. Živeo je bez senki, pobedio je sve komplekse inferiornosti, bio je izuzetan majstor, divan otac, pažljiv suprug, nežan sin i brat, dobar drug, patriota koji je učestvovao na ratištu kod Bijelog brda od 30.juna 1991.do 14.avgusta 1992.g.

Ovaj panegirik u vezi ličnosti Optuženog proizilazi iz pismenog nalaza i mišljenja dr Olćan Dobrivoja i dr Marije Divac, koji su fotografisali jedan kompleksan način ličnosti Optuženoga.

”Okrivljeni spada u kategoriju hipersenzibilnih ličnosti, koje se odlikuju osobinama kao što je socijalna usklađenost, efikasnost i snalažljivost, ekstravertnost, komunikativnost i slično.

On je patrijarhalno vaspitan alias rečeno, u njegovom sistemu vrednosti dominantno mesto zauzima porodični model življenja. Odlikuje se tzv.pozitivnim karakternim crtama kao što su marljivost, istrajnost, pouzdanost, težnja za sticanje imovine, ugleda u društvu. Psihološkim ispitivanjem ličnosti Okrivljenog uz korišćenje projektovanih tehnika nismo našli tekstovne indikacije, koje bi ukazale na povišenu agresivnost ili destruktivnost. Socijalna efikasnost i visoke aspiracije(težnje) za uspehom posledica su nadkompezacije bazične lične nesigurnosti koja je uslovljena kako nepotpunom porodicom u kojoj je egzistencijalnim problemima koji su proistekli iz tih uslova.U sklopu hipersenzitivne strukture ličnosti postoji i snižena tolerancija na frustracije posebno na emotivnom planu gde je emocionalna podrška od drugih ljudi uslov za očuvanje samopoštovanja.

Intelektualne sposobnosti Okrivljenog nalaze se u tzv.kategoriji više inteligencije, jer mu je indeks inteligencije IQ 128”.

Oštećena se nalazi na moru za vreme dok se vodi rat u Hrvatskoj.Ona je ravnodušna što mladi ljudi ginu, ostaju bez svojih kuća, okućnikca, dvorišta, stoke, šuma.Jedna ogromna reka izbeglica se kreće prema Srbiji u obliku jedne prave i istinske tragedije, ali ona u odnosu na sve to reaguje spavanjem.Ovo najbolje pokazuje kakva je ličnost oštećena i da je istinska i prava ljubav optuženoga kod oštećene predstavljala demonski bes i hir Irodijade.

Pre više hiljada godina je rečeno da ‘’ko sije u tijelo požnjeće pogibao, a ko sije u duh požnjeće vječni život’’.

Sve se desilo onako kako je zapisano u Nebeskoj Knjizi.

Nažalost!

Javni tužilac nije mogao ovo da oseti i da shvati, pa je zato pogrešno optužio Milana Lukića da je izvršio krivično delo ubistva iz člana 47.st.1 KZ RS.

Neuropsihijatri su to osetili, shvatili i utvrdili, pa su se ponašali onako kako se ponaša prorok Danilo:

‘’I Bog dade Danilu moć da razumije svaku utvaru’’.Bez ove sposobnosti da se idnetifikuje koren zla ili radix malorum ove tragedije nije se moglo očekivati da se može utvrditi materijalna istina u ovom krivičnom predmetu.

Zato možemo da kažemo da nalazi neuropsihijatara, u smislu člana 48 KZ RS, nisu pravilno pravno vrednovani!

Interesantno je da se u optužnici ne spominje deo neuropsihijatrijskog nalaza koji objašnjava reagovanje optuženog na provokativno i ponižavajuće ponašanje oštećene.

‘’Njegova preterana emotivna osetljivost prema ženama potiče iz još uvek nerazjašnjene naglašene emotivne privrženosti prema majci kao značajnom roditelju koji mu je zamenio nedostatak oca u važnom periodu psihološkog razvoja i integracije ličnosti.Njegov odnos prema ocu je inače sadržavao ambivalenciju, odnosno prisustvo i pozitivnih i negativnih osećanja, jer mu je otac ostao u sećanju kao neprijatna osoba zbog čestog pijanog stanja i negativnog ponašanja prema porodici.

Na tehnikama ličnosti kao što je crtež ljudske figure okrivljeni projektuje idealizaciju ženske figure koja je predstava majčinog objekta i ima sve socijalne atribute žene-majke.Čak ju je i nacrtao u dugačkoj domaćoj haljini uz adekvatan opis njenih osobina u kojima on izdvaja njenu ljubav prema deci i pouzdanost njenih osećanja prema porodici.Za razliku od figure žene, figura-crtež muškarca ima karakteristike nekompletne osobe, nacrtane sa nedovršenim nogama što odslikava problem nepostojanja istinskog ličnog oslonca u sebi već potrebu za stalnim dokazivanjem koja je osnova da kroz prihvatanje od strane drugih značajnih osoba i sebe prihvata kao značajnu.Znači, lična sigurnost je bazično manjkava i u funkciji je stalne potrebe za dobijanje potvrde od strane drugih da vredi.Ovo je i izvor njegove hipersenzitivnosti( preosetljivosti) i smanjene tolerancije na frustracije( osujećenja) posebno na emotivnom planu( Ne biti voljen znači i ne postojati)’’.

Ovaj deo nalaza i mišljenja sudskih veštaka se nalazi u antinomskoj poziciji sa onim što se govori o odbrani optuženog u optužnici, s obzirom da se u optužnici prosto inkriminira ovako utvrdjena i vrednovana hipersenzitivnost optuženog pošto se ustoličava kao razlog ove konfliktne situacije i da se optuženi za to ne može, u smislu člana 48 KZ RS, pozivati na ubistvo na mah.

Sudski veštaci stalno posmatraju ovaj dogadjaj u celini i procenjuju i ocenjuju ponašanje optuženog i oštećene kroz sve faze njihovog zajedničkog života, vrše analizu i ocenu ovih ponašanja u poslednja dva dana pred kritični dogadjaj, pa iznose mišljenje da je optuženi bio isprovociran ponašanjem oštećene i da je zbog toga došao u stanje jake razdraženosti.

‘’Na osnovu sudsko-psihijatrijske analize- kažu veštaci neuropsihijatrijske struke- svih raspoloživih podataka veštaci smatraju da je neposredno pre izvršenja predmetnog krivičnog dela okrivljeni zapao u posebno afektivno stanje sa dominantnim osećajem mržnje i jarosnog besa.Ovako afektivno stanje se za sudsko-psihijatrijske potrebe naziva stanjem jake razdraženosti.U takvom afektivnom stanju on puca na oštećenu i sebe, a psihološko-psihijatrijski posmatrano ovaj njegov čin ima sve karakteristike afektivno-impulsivne radnje.

Na nastavak i naglo izbijanje ovakvog stanja jake razdraženosti uticalo je više faktora i to dugotrajno strastveno raspoloženje, koje je kod hipresenzitivne ličnosti kao što je okrivljeni dovelo do opšte psihičke nestabilnosti i snižene tolerancije na frustracije ili osujećenja, tako i na stanje afektivne kumulacije usled dugotrajnih svadja i sukoba sa oštećenom koji su kumulirali poslednja dva dana, a neposredni povod za provalu ovako jakih afekata bilo je ponašanje oštećene koje je on doživeo kao provokativno i ponižavajuće.

Ovako stanje jakih afekata uslovilo je kod okrivljenog naglo sniženje svesti o čijem intenzitetu posredno govori potpuno nesećanje ili amnezija okrivljenog kako za pucanje u pravcu oštećene, tako i u svoje grudi.Imajući u vidu uticaj ovako jakih afekata na ostale psihičke funkcije, a pre svega na sposobnost logičkog razmišljanja i rasudjivanja, smatramo da su sposobnost shvatanja značaja dela i mogućnost upravljanja postupcima u vreme izvršenja krivičnog dela kod okrivljenog bile smanjene u bitnoj meri, pa je na taj način njegova uračunljivost u odnosu na ovo krivično delo bila bitno smanjena’’.

Prava je šteta što se ove pravilno utvrdjene neuropsihijatrijsko-psihiloške činjenice nisu pravilno pravno ocenile i supsumirale pod odredbu člana 40 KZ RS.

Ovo je toliko jasno da mi je jedino nejasno kako to nije jasno ovom dobrom Javnom Tužiocu.

Nema potrebe da ad literam ili u celini navodim sadržinu briljantnog pismenog nalaza sudskih veštaka.

U ovom pismenom nalazu od 17 strana se pohvalno govori o svim aspektima ličnosti optuženoga Lukića i prikazuje se tako da se ova ličnost metaforično može označiti kao čovek koji nosi u sebi sva četiri jevandjelja.

Na osnovu iskaza svedokinje Marine Kuzmić se može utvrditi, takodje, kako su se glavni akteri ovog dogadjaja ponašali pre njegovog nastupanja.

Iz iskaza ove svedokinje prozilazi da je oštećena Anka Vekić ‘’ u većini slučajeva započinjala svadju i tražila od okrivljenog da se opredeli ili da se razvede od žene i da počne sa njom da živi’’; da je sa prezirom i uvredama govorila o njegovoj supruzi i o njegovoj deci ne skrivajući pritom, čak, gadjenje; da je to optuženog dovodilo u stanje procepa; da mu je nazivala suprugu ‘’cigančura’’ i kćerke da su tamnopute, koje joj idu na živce; da je dolazila kod optuženog kući znajući da mu se tamo nalazi supruga; da je za vreme ovih svadja optuženi ćutao ili se smejao da bi je oraspoložio; da se hvalila kako mu je pocepala košulju; kako je optuženi pokazivao da je izgreban po grudima; da se 18.novembra 1991 nervirala, oko 17 časova, što optuženoga nema kod nje kući, mada mu je prethodno ostavila pismo u kojem mu kaže da je sa njim definitivno raskinula; da je zbog ovog zakašnjenja bila izrazito nervozna; da je optuženi pozdravio svedokinju učtivo i srdačno sa ‘’zdravo Marina’’, zamolivši je da izadje iz stana pošto je hteo da se pomiri sa pokojnom Ankom Vekić; da je prirodno i normalno da se ovo pomirenje moglo izvršiti jedino izmedju optuženog i oštećene imajući u vidu da je optuženi najozbiljnije shvatio njenu pismenu poruku o njihovom definitivnom rastanku i da je zato ovo izmirenje nemoguće je bilo izvršiti u prisustvu bilo kojeg drugo lica; da je oštećena videla da je optuženi pripit i da mu je to izričito rekla; da je tada, baš tada, ‘’ oštećena skočila dosta agresivno sa troseda i stala prsa u prsa sa okrivljenim, licem u lice’’ i opsovala mu majku!

Sudski veštaci su uzeli u obzir ovakvo svedočenje Marine Kuzmić i svedokinje Verice Pavlović!

Svedokinja Verica Pavlović je kuma oštećene, ali joj to ne smeta da prikaže ličnost oštećene na najgori mogući način.Ona je menjala muškarce počesto i zabavljala se sa njima’’više iz koristi, a kada toga nije bilo onda ih je ostavljala’’; optuženi je finansijski pomagao, izvodio po kafanama, vredjala mu je suprugu nazivajući je Cigankom’’; nagovarala ga je da ostavi porodicu i uda se za njega’’; verbalno ga je napadala svadjalačkim tonom kada nije dolazio u zakazano vreme; stalno mu je nešto prebacivala; pravila mu scene‘’; uvek je bila nezadovoljna’’; psovala mu majku; strahovito je bila ljubomorna na optuženog i optuženi joj se iskreno požalio’’da ne zna više šta da radi, jer je situacija izmedju njega i oštećene veoma teška’’.

Najbolji dokaz kakva je zapravo prava ličnost oštećene jeste podatak da traži od optuženog da se razvede i da se uda za njega mada de facto ne želi tu udaju.Na ovaj način obezbedjuje jednu tenziju, konvulziju, toničnost i snažni pritisak u njihovoj medjusobnoj vezi.To odgovara njenoj psihopatski strukturisanoj ličnosti, ali to potpuno iscrpljuje optuženog i on više ne zna šta da radi.

Na osnovu svega ovoga je ova svedokinja, u istražnom postupku, izrekla svoju ocenu o ličnosti oštećene:

’’Još mogu da kažem da je oštećena bila agresivna osoba i htela je da sve bude po njenom.Ona je bila u stanju da se okrene i da ode’’!

Ako je to tako, a vidimo da jeste, prozilazi da je optuženi bio teško vredjan ovakvim ponašanjem oštećene i pravilnom ocenom iskaza ovih svedokinja proizilazi da je bez svoje krivice doveden u stanje jake razdraženosti.

Postoji kauzalan nexus ili uzročni odnos izmedju ovakvog teškog vredjanja oštećene, koje optuženi doživljava kao provokativno i ponižavajuće, s jedne strane, i onoga što je on učinio, s druge strane.Zato se u nalazu i mišljenju ovih sudskih veštaka izričito kaže da se priznaje optuženom da je nakon ovih teških vredjanja dospeo u psihičko stanje potpune amnezije u odnosu na pucanje u oštećenu i u sebe!

Sudsko veće ne utvrdjuje na osnovu iskaza svedokinje Vere Pavlović i Marine Kuzmić da je oštećena stalno napadala optuženog, fizički ga maltretirala, vredjala, finansijski iskorištavala, samovoljno se ponašala, osiono, oholo i hibrično se odnosila prema optuženom i njegovim najbližim članovima porodice, pokazujući visoki stepen netolerancije u svakom razgovoru sa optuženim, napadala ga u kafani, pred suprugom, mašala se noža i pretila mu bombom.

Jednom rečju, ponašala se na jedan krajnje samovoljni , drski i izazivački način, a optuženi se ponašao medikamentozno u odnosu na ove provaljene i izlivene količine negativnih afekata oštećene tako što je ćutao ili se smejao.Ovako se jedino ponašaju beli manastiri u fruškogorskim dolinama i šumama kao što se ponašao optuženi.

I otac oštećene priznaje da je ona vodila neki svoj život i identifikuje precizno sadržinu ponašanja njene majke koju je napustio baš zbog druženja sa ‘’Cigankama’’.Na ovaj način je on utvrdio i naznačio vertikalnu egzegezu ovakvog ksantipskog ponašanja oštećene.

Optuženi je upoznao oštećenu na svom radnom mestu!On je popravljao kod nje veš mašinu i tako se desilo da je primeti, vidi i u nju se zaljubi.Verovao je da je oštećena njegova duhovna Afrodita, mada je bila Ksantipa; tražio je u njoj biblijskog Jova u suknji, ali je našao demona koji je ušao u njega i razbio njegovu ličnost; osećao je da živi u ozračju i galaksiji ove neurotične i zle žene mada nije imao snage da izadje iz te nepodnošljive težine ovakvog postojanja; verovao je da u osećanju ljubavi postoji samo radost, mir, tišina, saosećanje, altruizam, visina i dubina dok konačno nije saznao da su u ovom osećanju Dionis i Had jedan isti bog.

Svaka ova scena je eufenizam prema ponašanju oštećene koja gadja optuženoga flašom u prisustvu njegove supruge i u prisustvu ostalih kafanskih gostiju.

Zamislite, optuženi u potpunosti izdržava oštećenu , kupuje joj sve stvari, očinski se odnosi prema njenoj kćerki, izvodi je u restorane i kafane, plaća joj sve račune, pažljiv i nežan prema njenim drugaricama, ugladjen, učtiv dok ona baca tek kupljeni televizor u boji kroz prozor svog stana i odlazi u stan njegove supruge.

Sve ovo treba adekvatno pravno artikulisati i oceniti, jer od ove analize i pravilnog vrednovanja ovih utvrdjenih činjenica, u smislu člana 48 KZ RS, proizilazi da je optuženi izvršio krivično delo ubistva na mah.

Naime, on je bio izložen teškom vredjanju od strane oštećene za vreme trajanja njihovog zajedničkog vanbračnog života, pa i neposredno pre ovog inkriminiranog dogadjaja.

I Optuženi opisuje sadržinu zajedničkog života sa oštećenom, pa za nju kaže da je bila drska i prepotentna osoba.Od ‘’rupe’’njenog stana napravio je raskošan stan; izdržavao je zajedno sa kćerkom, plaćao joj je struju i stanarinu; saznao je da je ‘’laka ženska’’ i da je ‘’promenila mnogo muškaraca i da su je punili’’; da je osoba koja je u stanju da za dva-tri dana zaboravi onoga sa kojim se zabavljala; da se ranije prostituisala; da ga je u dva- tri navrata napala nožem.

Njegov jedini greh je bio što je voleo svoju decu i porodicu, poštovao svoju suprugu, brinuo se o svojoj porodici i odveo je na krsnu slavu kod svoje majke.

To je sve što mu je oštećena zamerala.

I ništa drugo!

On je pokušavao, ipak, da se pomiri i izgladi ovaj sukob, prespavao je kod oštećene, ali je sve bilo uzalud.Ona mu je sutradan, 18.novembra 1991 godine, vratila novac i ostavila poruku da sa njim raskida, a istovremeno ga je nervozno očekivala i dalje da dodje.Optuženi dolazi i hoće sa njom nasamo da razgovara, pa moli svedokinju Marinu Kuzmić da ih ostavi same, što ona i čini.On je pritom kleknuo i sklopio ruke pomirenja i zaplakao.To je isprovociralo oštećenu, koja skače kao Gorgona prema njemu, psujući:

‘’Ti mene da ubiješ, majku ti j…. u p….’’!

Optuženi nije došao da je ubije nego da se sa njom pomiri!On je klečao i cvileo kao neki dobroćudni pas.Svi se ljudi puni ljubavi tako ponašaju.Očigledno je da je optuženi nervirao oštećenu i kada je voli, i kada je moli, i kada je preklinje, i kada joj daje, i kada joj voli kćerku, i kada čašćava njene prijateljice, i kada joj pretvara ‘’rupu’’ od stana u raskošan stan a posebno kada voli svoju decu i posećuje majku ili kada pamti neke datume i godine iz svog bračnog života.

Ovakvim ponašanjem je nije izazvao da se ponaša onako kako se ponašala i zato smatram da je oštećena svojim teškim vredjanjem isključivi krivac što je optuženi došao u stanje jake razdraženosti.

Optuženi je reagovao na mah, jer se posle zadnje uvrede od strane oštećene stropoštao i pao u stanje potpune amnezije.Stvarnost je provalila sve okvire, porušila sve brane, zbrisala granice razuma i pomahnitala od iracionalnosti.

Ovako se mogu jedino pravno interpretirati utvrdjene činjenice iz iskaza svedoka Verice Pavlović, Marine Kuzmić i nalaza i mišljenja sudskih veštaka.

Ako se primeti da je optuženi čovek, onda se mora videti da je ovo materijalna istina koja proizilazi iz izvedenih dokaza.Zato sam i predložio u uvodnom delu svoje završne reči da svučemo sa sebe pogled suterenski i podignemo se u pogled koji vidi u ovom predmetu ono što se mora videti, pošto ima slova koja i slepac vidi.

Optuženi je čovek ljubavi, a oštećena je žena mržnje!

Zato je kresnula varnica sukoba medju njima, a koji je pripalila i upalila mržnja oštećene!

Optuženi je pogrešio u reagovanju, promilno.Ova situacija se može izjednačiti, rekoh, sa situacijom kada nakon dugotrajne i komotne vožnje po suvom i dobrom kolovozu, naidjete na kolovoz koji je zaledjen i izgubite kontrolu u odnosu na svoj automobil.Jedino se u ovim koordinatama može govoriti o krivici optuženog, pa se na osnovu toga može izvući zaključak da se u okviru ove pravne kvalifikacije, u smislu člana 48 KZ RS, ne može u životu zamisliti lakši slučaj ubistva na mah!

Želeo bih da navedem da se potpuno ignoriše da je optuženi pretrpeo tešku telesnu povredu, jer je pucao sebi u predelu grdnog koša.BIlo je slučajeva i biće da neko iz ljubavi puca u objekat ljubavi, ali je retkost da se puca u sebe.I ovo pokazuje da je optuženi verovao da će mu oštećena pokloniti svest svoga duha i nesvest svoga tela, pa kada je primio vest da je reč o svesti njene kalkulacije, manipulacije i koristoljublja doživeo je nesvest njenog tela kao razlog za odlazak u nestajanje.Oštećena je htela da optuženom prikaže svoju taštinu kao ljubav.Jedno je taština, a drugo je ljubav.Kada se nalazimo u osećanju taštine nismo ništa bolji od stoke, a kada se nalazimo u osećanju ljubavi onda ostvarujemo u sebi Carstvo Nebesko.

Mislim da se u Carstvu taštine nije mogla izbeći ova tragedija.Život je ono što jeste, a etika je ono što bi život trebao da bude.

Zato Vas molim, sudije poštovane, da optuženog Milana Lukića proglasite krivim za izvršenje krivičnog dela ubistva na mah iz člana 48 KZ RS i izreknete kaznu zatvora u vremenu koje je proveo u pritvoru.

Boreći se za zakonitost u ovom krivičnom predmetu uzdižem se iznad sudbine da je to Sizifovo kotrljanje kamena.Sazdan od kamena, mora, azura, visine, neba i zemlje, hodim kroz ovo vreme.Osećam da treba poslušati pesnika i ‘’pognuti glavu kada lišče bude žuto’’.Ipak, lišće još nije žuto i dižem glavu prema nebu.A onda se radja ova osmatračnica iz koje se vidi dobro i daleko.To je onaj pogled koji se radja i prozilazi iz osećanja kada avion nadleti oblake i mirno se ispod sebe posmatraju.U tim trenucima ne važi misao iz knjige Propovednikove da čovek ništa nije bolji od stoke, jer smo samo tada svesni svojih krugova kao što ih je i Arhimed bio svestan ispred rimskog vojnika.A krugovi….krugovi se brane.Zakon, pravda, istina, sloboda, dostojanstvo i smisao postojanja brane se , zaista, životom.

Uverenje da je sud zaštitnik zakona, ili, defensor legis dovoljno je da osmisli ovu borbu da se stigne do vrha ove planine zakonitosti!

Radostan sam što ovim svojim govorom i odbranom guram kamen istine u ovom slučaju prema vrhu ove svete planine zakonitosti i osmišljen se vraćam u njeno podnožje.

Ovo je ozbiljan pokušaj čišćenja pravnih Augijevih štala, a ne neka neosnovana i razbarušena asebija!

U ime ovih razloga Vas molim da budete pravno raspoloženi i ne prihvatite ovu ‘’krajnju kletvu istine’’ iz ove optužnice.

Recite u presudi da ubistvo iz člana 47 st.1 KZ RS in concreto nije dokazano, ili, non liquet, nego da je utvrdjeno samo ubistvo na mah iz člana 48 KZ RS!

Tako ćete okrunisati Vašu presudu mitrom zakona, istine, pravde, ljubavi i razumevanja.Ove presude razgorevaju luču u čoveku, jer smo se njih zaželeli, ogladneli i ožedneli.Takva Vaša presuda bila bi nagradjena darom večnosti, smislom i spasenjem.

***

*

Okružni sud u Pančevu je u potpunosti prihvatio ovu završnu reč osudivši optuženoga zbog krivičnog dela ubistva na mah iz člana 48 KZ RS i izrekao mu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i deset meseci koliko je optuženi i proveo u pritvoru.