Advokatska kancelarija Radulović

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović ...

TERROR LUCIS

Terror lucis ...

Sud za 15. i 16. mart zakazao završne reči u procesu S. Cvjetanu

Čitanjem nove, precizirane optužnice, pred Okružnim sudom u Beogradu završen je dokazni postupak u slučaju Saša Cvjetan Bivši pripadnik jedinice ...

Posle Sablje neka bude Zakon

Elektro-štampani mediji svedoče, ovih dana, da Izvršna vlast i Sudska vlast “uljegoše u krupne riječi” u vezi Načela sudske nezavisnosti, mada je ovo pitanje regulisano članom 3, stav 1 i 2 Zakonika o krivičnom postupku.

Ova kogentna (obavezna) zakonska odredba glasi:

“Niko ne može biti smatran krivim za krivično delo dok to ne bude utvrdjeno pravosnažnom odlukom nadležnog suda.

Državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženje gradjana, javne ličnosti i druga lica dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1 ovog člana i da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vredjaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i načelo sudske nezavisnosti.”

Ovo je toliko jasno da mi je jedino nejasno kako to nije jasno ovoj Izvršnoj vlasti!

O čemu se onda ovde radi, zapravo?

Očigledno da Izvršna vlast gleda na Skupštinu kao na svoju “ličnu pisarnicu”, na Srbiju kao na svoj domazluk, na Ustav kao na nešto što se ne poštuje i na Sudije “kao na ćirice” koje treba staviti ispod Sača svoje Samovolje!

U jagmi za vlast nema moralne svesti kao što je nema ni kod životinja u borbi za opstanak!

Inače, Sudija je čovek Odozgo, Političar je čovek Odozdo, Sudija nosi u sebi Drvo Života, Političar nosi Drvo Imanja, Sudija nosi u sebi Zakon, Političar nosi Korist, Sudija nosi u sebi Vreme u obliku Večnosti, Političar ga nosi u koordinatama Dana, Sudija nosi u sebi Smisao života “za sve godine koje će zatim doći”, Političar nosi u sebi Besmisao života “a la vodeni cvet”, Sudija je Zakon koji Govori, Političar je Farisej koji lično dobro predstavlja kao opšte dobro, Sudija živi od Rada, Političar živi od prilagodjavanja Korupciji, Sudija gleda na Gradjane sa Logosom, Političar ih gleda kao na nešto što je rodjeno “za bič i jaram”, Sudija ima Gloriju siromaštva, ljubavi i žrtve, Političar ima Šeol bogatstva, moći i slavoljublja.

Jednom rečju, u Sudu Zakona je sudijska delatnost jedna od delatnosti višeg nivoa bivstva. Ona je logosna, jer dolazi Odozgo. Poseduje nezavisnu perspektivu i pouzdanu meru, čisto vidjenje, bogovidjenje, mudrost, posvećenje Sedmog Mudraca. Ne privlači je moć, niti vlast, niti imanje, niti blještavost karijere, niti vrednosti dana. Ima jednu jedinu težnju: Šta bi na njegovom mestu – dakle, sudijskom mestu – učinio Gospod? Takvi su bili arhaički zakonodavci: egipatski Menes, hinduski Manu, kritski Minos, vavilonski Hamurabi, kineski Veliki Žuti Kralj.

Njeno osnovno obeležje je duh Zakona, koji nije ni pristrasan, niti blag, niti strog, nego individualiziran, a ne neka potreba da se udovolji potrebama dana.

Uostalom, sudovanje nije ništa drugo do besmrtna iskra, sedmi plamen, božansko ja, epifanijska, brahmanska, posvećenička misao “imao se rašta i roditi”.

Naravno, takav Sudija mora sedam puta sebe da pomnoži sa samim sobom da bi ovako sudio, jer tako postaje oslobodjeni čovek, natčulno osvetljen, kako bi rekao Manu.

I zato, kao što se Hristos izdvaja medju ljudima, kao što se Biblija izdvaja medju knjigama, kao što se Groblja izdvajaju medju boravištima, kao što se Večnost izdvaja medju vremenima, kao što se Budin govor Cveća izdvaja medju besedama, kao što se Čovek izdvaja medju živim bićima, kao što se Bela Hamvaš izdvaja medju književnicima, tako se Sudija izdvaja medju svim ljudskim delatnicima.

I zbog toga, Sudija u Sudu Zakona ima polemarhovsku odmerenost, aristokratsku otmenost, kaludjersku marljivost, diogensku superiornost i nezavisnost, platonovsku upornost i sokratovsku žrtvenost.

Od takvog Sudije je čitavu svetlosnu godinu udaljena ona etnopsihološka osobina Političara da “za avandžarisanjem i platom gramze kao gusenice”.

Jednostavno, on nije gonjen ni vlašću, ni imanjem, ni sjajem, ni ambicijom, ni slavoljubljem, ni interesom, ni opsenom, ni čarolijom dana, ni bljeskom Irodovog dvora, ni zavodljivošću lažnih oduševljenja, jer ima put, ljudski dignitet, smisao i večnost vitlejemske štale.

Ovakve Sudije imaju pravo da kažu:

“Siromašni smo, a mnoge bogatimo. Ništa ne posedujemo, a sve imamo”.

Takva misao se nalazi na koheletskom koridoru znanja, saznanja i metafizike:

“Stvarao sam velika dela, gradio, sadio vrtove, skupljao sluge, srebro, zemlju ........... Taština, sve je huj vetra, lov na vazduh”.

Ova misao ima “volju za smislom”, istinom, pravdom, zakonom, slobodom, spasenjem (Viktor Frankl), jer zna da “Djavo ne može Istinu da kaže”(Šekspir).

Osim toga, iz ove Osmatračnice se vidi da zlo postoji u čoveku i u ljudskoj istoriji, da ovu tajanstvenu moć zla ne zovemo, slučajno, anonimnom moći, da je suvišno raspravljati o njenom postojanju i da jedino treba adekvatno odgovoriti:

Kako se odnositi prema vidljivoj i nevidljivoj borbi Dobra i Zla u nama i u svetu (Vladeta Jerotić).

U kontekstu ovog pitanja se shvata i razume misao Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koja glasi:

“Doći ćemo dotle da ćemo zločin smatrati čak dužnošću, plemenitim protestom protiv sredine. Pošto je društvo nakazno uredjeno, onda je u njemu nemoguće živeti bez protesta i zločina. Pošto je samo društvo, kao sistem, nenormalno, nemoguće je tražiti odgovornost pojedinaca za posledice.

Prema tome, prestupnik je nevin i samog zločina kao da i nema. Da ne bi bilo ni prestupa ni prestupnika treba najpre rasčistiti sa nenormalnim društvenim sistemom”.

Sa ovog neuropsihijatrijsko-psihološko-viktimološko-metafizičkog Krova znanja, Sudija gleda, posmatra i sudi inkriminirani dogadjaj i okrivljenog kao njegovog nosioca.

Ovakav Sud je bliži čoveku nego nečoveku, bliži istini nego laži, bliži zakonu nego celishodnosti, bliži životu nego tanatosu, bliži činjenici nego pretpostavci, bliži sudovanju nego inkviziciji, bliži rešenju nego dnevnoj potrebi proizvodnje jednog korisnog privida, pa je prirodno, sasvim prirodno što primenjuje onu drevnu jurističko-penološku maksimu “neka kazna ne bude veća od krivice”, ili, ne maior poena quam culpa sit!

Takav Sud je Sud Zakona, ili, “Osmi dan stvaranja” (Berdjajev), jer mu je Zakon samo pretpostavljen!

Ići Zakonu znači ići Pravdi, ići Celishodnosti znači ići Kazni.

Medjutim, Političar gleda, taj isti problem, iz podnožja Mraka svoje nepodnošljive potrebe za očuvanjem vlasti, koja poradja potrebu za Sudom Potrebe i njegovoj tzv. Prerijalskoj strogosti!

Uglavnom, ovako se ustoličava Sud Potrebe ili Sud Kreonta umesto Suda Zakona ili Suda Antigone!

Prerijalska ili Kreontska strogost ne utiče, uopšte, na smanjenje Kriminala!

Naime, jedan od uspešnijih američkih predsednika, Ronald Regan, na sesiji Medjunarodne asocijacije šefova policije u Novom Orleanu, 30.IX 1981.g., reče:

“Zastrašujuća činjenica naše stvarnosti sastoji se u tome što, bez obzira na reči svih članova vlade, bez obzira na sva istraživanja i analize visokih komisija, bez obzira na sve programe od 14 tačaka i objave rata kriminalitetu, on nastavlja da nezadrživo raste, a zajedno s njim rastu razočarenja, strah i revolt gradjana. Za proteklih 10 godina broj krivičnih dela sa primenom nasilja poznatih policiji, narastao je za 59 %, a 53 % naših gradjana izjavljuju da se posle zalaska sunca boje sami izaći na ulicama. 85 % Amerikanaca kažu da ih sada kriminalitet više uznemirava nego što je to bio slučaj pre pet godina. Kriminalitet u Americi je postao epidemijom. Svake godine on odnosi živote 23.999 Amerikanaca. Pogadja skoro svaku treću američku porodicu i dovodi do finansijskog gubitka od najmanje 8,8 milijardi dolara godišnje.

Samo za ovo vreme, dok se nalazim ovde sa vama, biće ubijen 1 čovek, 9 žena biće silovano, 67 Amerikanaca trpi razbojništvo, na 97 ljudi vrše se ozbiljni napadi, po stanovima se izvršava 389 kradja.

Ovo se sve dogodilo u ovih proteklih 30 minuta”.

Ova kriminalno-kriminološko-penološka istina potvrdjuje da samo jedna pravno ignorantska, neznalačka, primitivna, divlja, podrumska, mračna, koristoljubiva, lažna, obmanjujuća, zasenjujuća i protivzakonita Misao može da zatraži rešenje ove patološke društvene pojave u Kazni, a ne u kriminološkoj istini da je Carstvo privatne svojine roditelj tzv. državnog (pentit) Kriminala. Kriminološki je aksiom da tzv. državni Kriminal nije postojao, niti je mogao postojati u vladavini društvene svojine.

Ove kriminološke refleksije su adekvatna aplikacija kriminoloških znanja i saznanja, a ne izraz neke ideološke nostalgije!

Ako je ova Istina potvrdjena na Pravnom Krovu Sveta, a vidimo da jeste, onda ona važi, itekako, u njegovom Podnožju!

Dakle, nije u pitanju pravna ignorancija Izvršne vlasti, nego nepodnošljivo postojanje njene potrebe da nebitno ustoliči u bitno, sporedno u važno, marginalno u centralno, nepostojeće u postojeće!

I tako, ona ovako gradi jednu veštu, skrivenu, suptilnu, lažnu, obmanjuću, dimnu, prividnu i efikasnu politiku nepostojeće borbe protiv Kriminala, čiji je osnovni cilj da vešanjem tzv. Kriminalnih Golubova prikrije i sakrije neprocesuiranje ovih Mafijaških Gavranova i njihovo hirotonisanje u izvanzakonsku, ili, praeter legem poziciju.

Ova politička taktika skrivanja nije se menjala još od vremena farisejstva, jer vlast ne voli smetnje. Duh želi da otkrije ono što je sakriveno, a Vlast hoće da sakrije ono što je već ispoljeno pošto se nalazi u opoziciji u odnosu na Istinu.

Ovaj moderni političko-birokratsko-juridički klerikalizam predstavlja Pravni Desant na nezavisnost Sudstva, a ne želju da izvrši njegovo reformisanje!

No, politički je prirodno što je ova Izvršna vlast (sa ambicijom da postane Konvent) uspela, uglavnom, da reformiše one Oblasti koje dolaze Odozdo, kao što su to, na primer, poreska, bankarska, komunalna, trgovinska, spoljnopolitička, javnodelatnička, s obzirom da raspolaže snagom Akcije. Ali, ona ne raspolaže snagom Logosa i ne razume, niti može da razume suigeneričnu prirodu Sudstva.

Sudska vlast i Izvršna vlast su različite po svojoj prirodi i moraju biti odvojene baš onako kao što to proklamuje Načelo podele vlasti.

Znači, ovom sadašnjom populističkom, lažnom, praznom, ignorantskom, prividnom, urinirajućom pravnom Drekom i Vikom ispunjava se samo jedna Praznina nepostojeće borbe protiv Kriminala, s obzirom da se stvarna borba protiv Kriminala vodi isključivo u okvirima Penološke istine da se moraju istovremeno vešati tzv. Mafijaški Gavranovi i tzv. Kriminalni Golubovi.

Nažalost, ovaj Desant na Sudstvo je proizveo, na ovom državnom prostoru, najteže, najponižavajuće, najmučnije i najnesigurnije stanje u Sudstvu u poslednjih 58 godina!

27.V 2003.g. ILIJA RADULOVIĆ
advokat
Beograd