Advokatska kancelarija Radulović

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović ...

TERROR LUCIS

Terror lucis ...

Sud za 15. i 16. mart zakazao završne reči u procesu S. Cvjetanu

Čitanjem nove, precizirane optužnice, pred Okružnim sudom u Beogradu završen je dokazni postupak u slučaju Saša Cvjetan Bivši pripadnik jedinice ...

SVETLO SVETLI I U TAMI

Od detinjstva sam duhovno ukorenjen u jevanđeoske istine da ko sije u Duh, od Duha će požnjeti život večni i da je blagosloveno biti prognan pravde radi.

Ovako educiran saznao sam da pored zemaljskog hleba postoji i nebeski hleb, pored zemaljskog pekara postoji i nebeski pekar, da »čovek ne živi samo o hljebu nego i o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih«, da opraštanje znači snagu, veličinu, rast, jačanje i porastanje iznad samog sebe, da postoje banje za telo i banje za dušu, da pored fizičkih dezodoransa postoje i duhovni dezodoransi, da pored fizičkih čistionica postoje i duhovne čistionice, da pored masaža tela postoje i masaže Duha.

Prirodno je da sam se ovako vaspitan brzo bacio u duhovno naručje Bele Hamvaša, s obzirom da živimo u vremenu u kome je umesto svesne delatnosti pojedinca došla beslovesnost mase, u kome je ono što je dole postalo gore, a gore je sišlo dole, nagon je gore, a razum je dole, tama je gore, svetlost je dole, inferno je gore, paradiđo je dole, nered i strast su gore, a poredak i trezvenost su dole.

Pustoš je u nama. Ništa i praznina. Tamno ništa. Bezlični teror. Antihrist. Njemu smo predati. 666. Užas i drhtanje.

Naša molitva je u ovom vremenu:

»Ne ostavljaj nas u Mraku i Pustinji«.

Kako izaći iz Mraka i Pustinje ?

Belohamvaševski !

Bela Hamvaš je jedan od značajnijih lekova, duhovnih lekova u mojoj apoteci Duha sa F.M.Dostojevskim, Starim i Novim Zavetom, Vedama, Upanišadama, Talmudom, Crnjanskim, Kamijem, Njegošem.

Kada sam u Pustinji Bela Hamvaš je počesto moj Mojsije, u nedoumici igra ulogu Delfa, u sudnici kada zakon treba da pobedi tu jaku celishodnost i potrebu za osudom pomaže mi Bela Hamvaš da postanem Horivska kupina, kada sam u mraku i kada popada mrak na moje staze, Bela Hamvaš je moja Tavorska svetlost, kada me uhvati, zahvati, davi i zadavljuje taština ili neki nepravedni šamar života, Bela Hamvaš je moj Nojev kovčeg koji me odvede do Damaska i omogući metanoju.

Jednom rečju, živim belohamvaševski u advokaturi, u porodici, u vododelničkim trenucima i tzv. hamletovskim dilemama, koristim ga pri izradi sistema vrednosti i ocenjivanju većeg i manjeg, jeftinog i vrednog, prolaznog i trajnog.

»Ako slobodno pustimo u sebe božansku svetlost, ceo svet će drhtati pred nama«, kaže Bela Hamvaš.

Sa tom božanskom svetlošću u sebi krčim ovaj mrak na zemlji i probijam se kroz Pustinju. O ovoj svetlosti apostol Pavle govori u Poslanici Korinćanima, ovako.

»Ako jezike čovečije i anđeoske govorim. a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči.

I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam.

I ako razdam sve imanje svoje i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže«.

Ovako duhovno opremljen i pripremljen primam kao duhovnu panaceju misao Bele Hamvaša da je »čovek samo onda jak ako mu nije osiguran život, nego biće«.

Obezbeđenost je matafizičko pitanje, a ne imovinsko.

Privatno vlasništvo se može oduzeti, život se može oduzeti, ali ima nešto-kako kaže Bela Hamvaš- što se ne može oduzeti:

To je spasenje !!!

A šta je spasenje ?!!!

Spasenje je realizovana Reč !!!

Ko ne ume da realizuje Reč zapravo i ne zna i ne shvata o čemu je Reč, jer Reč i čin nisu dvoje. Čin nije ništa drugo do aktivitet Reči. Kada se Reč zažari u misli tada Reč eksplodira i postaje Čin. Reč se pretvara u odluku ostvarenjem maksime »neka bude« zakon, pravda, istina, spasenje, svetlost, smisao, fiat lux. Tama tada gubi svoju moć i snagu.

Realizovana Reč je spasenje u metafizičkom smislu, a u advokaturi je uspešan posao i ugled.

Život nije dat zbog sebe samog, nego da bi čovek svojim životom pribavio spasenje.

Uostalom, ovo su koridori Jevanđelja, jer evanđelist Matej kaže:

»Prepoznajte ih po plodovima njihovim«, ili »Drvo koje ne rađa roda, sijeku i u oganj bacaju«.

»Hajde na dubinu«, kaže Hristos.

Čovek je ono što je učinio, slaže se sa svim ovim i Andre Marlo.

Zato i lovćenski pesnik kaže:

»Mićunović i zbori i tvori«.

I Hristos se odriče masline koja samo lista, a ne rađa roda.

Ovako se mora živeti ko hoće da uđe u život, jer starozavetni mudrac kaže da »ko govori laž, poginuće«.

Inače, ko živi u opseni neostvarenih ideja skandalozan je lažov i za sebe samog, a za druge je skandalozno smešan.

Pošto nisam hteo da budem skandalozan lažov i skandalozno smešan kroz Crvenu Prokletu avliju živeo sam i koračao kao čovek, a ne kao leš. Sudio sam u sudu partijske države, usred jednog tamnog vilajeta, u Bosni, u Okružnom sudu u Tuzli, tako što sam u partijskoj državi sudio kao u sudu pravne države.

Neko je spustio na mene svetli blagodat da kažem u sudu jedne tamnice misao da je sud bliži čoveku nego poretku, bliži slobodi nego vlasti, bliži društvu nego državi.

Prirodno je da sam doživeo sudbinu tzv. Ikarovog leta, jer nije sud partijske države mogao da otrpi moje shvatanje da je zakon u državi ono što je Bog u Svemiru.

Koncipirao sam pravo kao umetnost dobrog i pravednog, a ne kao ius in gladi,ili, pravo je u maču.

Pravni duh treba da bude jači od otpasanog mača osvete iz primene vladajućeg shvatanja da je Sila prvi zakon sveta.

I advokata nosim po našim sudnicama kao sveštenika Boga zakona, jer verujem da je istina božanska i da je Bog samo vidi dok se u sudnicama, krivičnim sudnicama utvrđuje materijalna istina. Materijalna istina je ona istina koja proizilazi iz izvedenih dokaza. Za tu i takvu istinu, materijalnu istinu se borim u našim sudnicama. U tome imam povelikog uspeha što poprilično koristim belohamvaševsko mišljenje da je celina sve, da je istina u celini, da je misao jača što ima više pojedinosti, da treba gledati fac totum, a ne pars pro toto, da je demonsko svako stanje koje stavlja irealno iznad realnog, abnormalno iznad normalnog, uobraženje iznad stvarnosti, mit iznad istorije, da je obezličen čovek neoslovljiv i ne može se ubediti razlozima i argumentima, da strast rađa fiks ideje, da je taština moćna zver i da nas izjednačava sa stokom, da onaj koji je u mraku ne zna kuda ide i da ga treba izvesti iz mraka, da se demoni plaše svetlosti i reči, pa su za to bezlični i neoslovljivi, da se praznina ne može realizovati i da je ništa neostvarljivo.

U pravu je Bela Hamvaš kada veruje da je Objavljenje božanskog Duha jedini zakon.

Ovakvim pogledima iz ovih osmatračnica vidim složenije, prostranije, višeslojnije, iskošenije, savijenije i celovitije. To je gledanje od Boga, ili, ut Deus.

Naučio sam da je cilj u jednoj odbrani ili u jednoj društvenoj situaciji ono što je najviše dobro, ili, summum bonum.

Taj cilj određuje sadržinu mog ponašanja:

I ništa više !

Manje se ostavlja radi većeg, jeftino radi dragocenog, trenutno radi trajnog.

Na ovaj način se isključuju jatagan reči, žilet reči, crne reči, lutanja, pustinje, obraćanje onom iracionalnom, upaljivom, zapaljivom, podzemnom, životinjskom, id delu ličnosti, ne govori se ad captandum vulgus, niti za glasove Danajaca, kurblam onaj deo super ega, tražim svetlost, propovedam da je »glad za zakonom i pravdom Osmo blaženstvo«, da ići Sudiji znači ići pravdi, da u ovih 5 antičkih reči dvadeset i tri stoleća je sadržana civilizacija prava i pravde, određena uloga sudije kao nekog ko upravlja slobodama čoveka i pravdom, da Sokrat bejaše veliki što razlikovaše bitno od nebitnog, da sudije ne smeju da se odreknu smisla svoga poziva, da sudija koji primenjuje zakon je sudija i da sudija koji primenjuje potrebu za potrebom osude je pravni razbojnik, da je Sud Potrebe pravna razbojnička pećina, da sudije mogu i u ovoj situaciji da se ponašaju apostolski, rekavši:

»Smatraju nas onima koji umiru, a mi živimo. Siromašni smo, a mnoge bogatimo. Ništa ne posedujemo, a sve imamo«, kaže apostol Pavle.

Belohamvaševski gledano ovako propovedništvo nije pretenciozno, s obzirom da on kaže da nije jezovito što se nepravda zbiva nego što se sme vršiti i što je dopuštena. Sodoma i Gomora su bagatela u odnosu na ovu dozvoljenu nepravdu.

Sada bih izašao malo iz sudnice i otišao prema Nebu.

»Svet je jedan, stvar je jedna, čovek je jedan, sve je skupa jedno«.

Ovo belohamvaševsko mišljenje se uklapa i slaže sa sendžonpersovskim shvatanjem sveta kao jedne celine.

»Stanujem u svome prezimenu, iz svog sam jezika, nemam druge prave otadžbine osim svojih ideja, a istinski se osećam kod svoje kuće samo u okviru i okrilju duhovnih porodica koje sam sam odabrao«, kaže ovaj francuski pesnik i francuski ministar kulture, Aleksis Leže.

Došao je trenutak da spomenem i našeg sumatraistu, koji smatra:

»Zemlja jedan pastir, a ne dva, koji poleđuške leži u travi i svira u frulu. Lepi i čudni zbir brojeva što povezan treperi. Davno sam znao da ispruženom rukom, ako je blaga, mogu da pomilujem i daleki Ural«.

Ove misli se kreću po koridorima Duha Gospodnjeg, s obzirom da Gospod kaže:

»Mati moja i braća moja su oni koji slušaju riječ Gospodnju, i izvršavaju je«.

Ovo nije zlatno doba, niti elisejski život, niti edenski.

Teški je zeman, sve se zamračilo, nebo se namrgodilo kao da hoće da se zatvori kao što se zatvorilo onoj majci na slici Gernike.

Jedna crna svest, jedna vatra mraka, jedna noć duše, užas i drhtanje su stvarnost, jer »kriminalni tipovi i luđaci stupaju na čelu gomila, laju unebovapijuće gluposti, a svetina trčkara za njima kao za anđelima čuvarima. Lude nose zastave, krvare, truju se klevetama i invektivom. Ova povampirena politika izjeda nam bubrege i mozak«.

Započeta primitivizacija naroda izjeda i potkopava svakoga, gasi duh, spušta ukus na najniži nivo, od religije stvara praznoverje, od Boga idole, mesto jasne i trezvene misli zauzimaju mutan mit i nesiguran reziduum.

Mrak raste, ali svetlo svetli u tami.

Iz ovoga Mraka i Pustinje izvlači me misao Bele Hamvaša da je pojedinac sve, a masa da je beslovesna gomila; da je jednina sve, a množina ništa; da je najveća opasnost koja preti jednom narodu to da postane primitivan, da od sebe odbaci svesno mišljenje i svesnog mislioca i time postane okean beslovesnosti.

Primitivan i divalj može da postane čovek mase, koji je sada na sceni i ceni.

Među prokletima se čovek može spasiti enohovski:

Ne mrzeti nikoga. Biti u savezu sa svetlošću, biti u savezu sa Bogom.

Ako je Rim prezirao Hrišćane 300 godina, onda je komunizam prezirao Belu Hamvaša 50 godina!

Car Konstantin je prihvativši hrišćanstvo osvetlio Rim fontanama večnoga života, a mi otkrivši Belu Hamvaša kao svi snevači duha obogatili smo svoj vlastiti svet i postali kao “svi bdelci jedan zajednički svet”.

Ne znam da li treba da Vam kažem da je Bela Hamvaš uvek tražio svetlost, put, spasenje, spas, izlaz i taj svoj Arijadnin konac je ovako zamišljao:

“Jer ako postoji čovek, samo jedan, samo jedan jedini, i ostalima je lakše. Ako postoji Tolstoj, svima je lakše. Ako postoji Enoh već je gotovo sasvim lako”.

Sa Belom Hamvašem osećam da je bila, ipak da je bila Propoved na Gori.

Meni je “gotovo sasvim lako”, radosno i smisleno živeti sa Belom Hamvašem u porodici, u advokaturi, u politici, u društvu i u parku, parku anđela. Useljava se u meni Tihi Glas Gospoda umesto Glasa iz Haosa. Svlači u meni napetost, nadutost, gnev i vrednosti Dana i oblačimi ljubav, “koja je sveza savršenstva”. Nestaje čovek Dana i blješti novi čovek, koji oseća prilomu života!

Bela Hamvaš ne utiče na postojanje getsimanskih čaša, ali pomaže da ih objasnimo, shvatimo i lakše primamo. Na ovaj način se češće piju čaše meda i proređuju čaše žuči.

I zato mi dozvolite da Vas pozdravim hamvaševskibelo, njegovim belim i svetlim pozdravom:

Sve da Vam bude u svetlosti.

ILIJA RADULOVIĆ
advokat
Beograd

Ova beseda o Beli Hamvašu je izrečena 27. juna 1997.godine, u Studentskom kulturnom centru, u Beogradu.