Advokatska kancelarija Radulović

Nužna odbrana duše

Advokat Ilija Radulović ...

TERROR LUCIS

Terror lucis ...

Sud za 15. i 16. mart zakazao završne reči u procesu S. Cvjetanu

Čitanjem nove, precizirane optužnice, pred Okružnim sudom u Beogradu završen je dokazni postupak u slučaju Saša Cvjetan Bivši pripadnik jedinice ...

TERROR LUCIS

Terror lucis

Jedna hristolika, otvorena, vaseljenska, upućujuća, izabrana, elitistička, aristokratska, uspravna i spasavajuća misao vidi da je Tihi Glas, Glas Gospoda; da je cilj hrišćanstva zadobijanje Duha Svetoga; da u Duhu Svetome nema ni teritorija, ni granica, ni prostora, ni vremena, ni naroda, ni nacija, ni masa, ni roda, ni kolektiviteta, ni rasa, ni podela, ni odnosa, ni okolnosti, ni primene, ni sile, ni razdrobljenosti, jer je razdrobljenost Apokalipsa; da je Bog istina, a ne Većina; da je suština Božanskog Bivstva u Božanskom Ja, a suština Ljudskog Bivstva u borbi za Opstanak; da borba za Opstanak zamenjuje Božansko sa Materijalnim, ljubav sa mržnjom, svetlost sa tamom, univerzalnu ličnost sa individualnim ja, krotkost sa ohološću, mir sa ratom, Rod Logosa sa Rodom Krvi, univerzalnu crkvu sa etničkom crkvom, Riječ Gospodnju sa etnofiletizmom i prozelitizmom; da kaluđeri uzimaju Imena Svetaca da bi se odrekli individualnog ja i da bi zastupali, nastavili i održali univerzalni Duh; da individualno ja pravi Granice, ističe vrednost i značaj Teritorija, deli narode, religije, crkve, izaziva i podstiče ratove, afirmiše interese, koristi, karijere, častoljublja, slavoljublja, prolaznost, opsenu i vrednosti Dana; da Beseda na Gori predstavlja Put prema Bogu, jer novi Život u Hristu počinje Blaženstvom siromaštva duha, Blaženstvom tuge, Blaženstvom krotkosti, Blaženstvom gladi i žeđi za pravdom, Blaženstvom milostivosti, Blaženstvom mirotvorstva, Blaženstvom čistog srca, Blaženstvom prognanosti pravde radi i Blaženstvom stradanja Hrista radi; da ako postoji jedan Bog po suštini, onda Čovek može da postane Bog po Blagodati; da interiorizovanje ovih Blaženstava znači da smo obezbedili postojanje Drveta Života; da ziloti nose u sebi Kaina i s njim zamračuju ovaj prostor; da se ljubavlju približavamo Bogu, a Teritorijama i Granicama Satani; da ako ne postoji Jedan, onda ne postoji Ništa i zato Jevanđelja uče da je Jedno ono što nam treba; da totalitarizmi, populizmi, laži, obmane, zaveti, mitovi, zatvorenosti, isključenosti, stradanja, ratovi, jadila, legende, nacionalizmi i autizmi jure Srbiju već punih 200 godina održavajući je u mraku, isključujući je iz Sveta, pretvarajući je u Prokletu Avliju; da primitivna zajednica živi u mraku i ne razlikuje stvarnost od sistema laži, jer ko je u mraku ne vidi, niti može da razlikuje Vladiku Doma Molitve od Vladike (Hajduka) Hajdučke Pećine.

Ova misao se zalaže za univerzalnu Crkvu, a ne etničku Crkvu; za Crkvu Doma molitve, a ne Crkvu Hajdučke pećine; za Crkvu koja doživljava čovečanstvo kao jedinu verodostojnu Zajednicu, a ne nacionalnu Zajednicu; za Crkvu koja propoveda i misionari Riječ Gospodnju, a ne Crkvu koja propoveda etnofiletizam; za Crkvu koja svoje vernike privodi Besedi na Gori, a ne državnim Teritorijama i Granicama koje vode prema Satani; za Crkvu koja se zalaže za Rod Logosa, a ne za Crkvu Roda Krvi; za Crkvu koja doživljava Hrišćanstvo kao otvaranje prema Celini, a ne za Crkvu koja Hrišćanstvo zatvara u nacionalne okvire; za Crkvu koja vidi Hrista kao centar Hrišćanstva, a ne za Crkvu Ultramontonizma u kojoj se Srbija prikazuje kao jedini i isključivi duhovni centar Hrišćanstva.

Hristos je došao na ovaj Svet da ujedini Čovečanstvo vertikalno sa Bogom i horizontalno-ljude među sobom!

»Idite i učinite sve narode učenicima mojim. Krstite ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha«, Mt, 28, 19.

Za ovakvog jevandjeoskog hrišćanina je čovečanstvo jedina verodostojna zajednica, a ne rod ili narod!

Jer, Riječ Gospodnja sastoji se u Ljubavi i Svetlosti.

»Ako čovečije i anđelske jezike govoriš, a Ljubavi nemaš, onda si kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči.

I ako imam proroštvo, i ako znam sva znanja, i ako znam sve tajne, i ako imam moć da Gore premještam, a Ljubavi nemam, Ništa sam«.

Ovako se približavamo mogućnosti da ostvarimo Riječ Gospodnju, koja nas odvodi prema Gore, učeći:

»Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se Gospodu za one koji vas progone«.

Ovo obožuje, teozira, preobražava, prosvetljava, ispunjava, pliromiše Čoveka, koji postaje, u magnovenju, Bog po blagodati!

Nije hrišćanski, makar, sporno da je čovekovo poreklo božansko, niti da je jedini i prevashodni zadatak ljudske sudbine da sačuva svoju sličnost sa Bogom, niti da je Ljubav najviši stepen čovekove sličnosti sa Bogom.

Na koridoru Ljubavi nalazi se Riječ univerzalnosti, koja nas privodi osećanju da je »Svet jedan, Čovek je Jedan, Stvar je Jedna, Sve skupa je Jedno«, kazujući:

»Da svi Jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i Oni u nama Jedno budu. I slavu koju si mi dao, Ja dadoh njima da budu Jedno kao Mi što smo Jedno, Ja u njima i Ti u Meni, da budu sa svijem u Jednom«, Jn, 17, 21, 23.

Da budu Jedno, ili, ut unum sint, kako kaže Pontif Ivan Pavle Drugi!

I srednjekovekovni sulfid, Ibn Arabi pridružuje se ovoj Riječi, propovedajući:

»Moje srce je otvoreno za sve Svetove.

Za hrišćane Ja sam manastir, za idole sam crkva, za hodočasnike sam ćaba i prerija za gazele, a kamena sam ploča za Mojsijev zakon i Kuran sam za vernike.

Moja religija i vera jeste Ljubav«.

Dakle, ovako govori Vladika Doma Molitve!

Medjutim, Vladika Hajdučke Pećine propoveda, nažalost, Riječ Irodovog Dvora, a ne Vitlejemske Štale!

Konkretno, irododvorski Vladika piše, u pismu Lordu Karingtonu, tadašnjem predsedniku Medjunarodne konferencije za bivšu Jugoslaviju, 01.septembra 1991.godine, ovako:

»Naši sunarodnici, iste vere i krvi, suočeni su sa sledećim kobnim izborom: ili će se sa oružjem u ruci izboriti za opstanak u istoj državi sa maticom srpskog naroda, ili, će biti prisiljeni da se iz te nove Nezavisne Države Hrvatske pre ili posle isele. Trećeg nema!

Zato ih srpska Država i srpski Narod moraju zaštititi svim legitimnim sredstvima uključujući i oružanu samoodbranu srpskih života i svih srpskih Krajina. Teritorije na kojima je srpski Narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941.godine imao etničku većinu pre genocida izvršenog nad njim ne mogu ostati u sastavu bilo kakve Nezavisne Hrvatske, već se

moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim Krajinama«, zaključuje Njegova Svetost Patrijarh Pavle!

Takodje, ovaj Vladika, životnoprostorno, ratnički, mračno, pogrešno, suicidalno, neodmereno, iracionalno, politički autistično, rezolutno i militantno, saopštava ovu Riječ, 05.jula 1994.godine, tvrdeći:

»Mi ne možemo da ostanemo bez svojih: Žitomislića na Neretvi, ili, Saborne Crkve u Mostaru, ili, Sopotnice na Drini, Manastira Krke ili Krupe u Dalmaciji, Ozrena ili Vozuće u Bosni, Prebilovca u Hercegovini ili Jasenovca u Slavoniji«.

I zaključuje:

»Zbog toga, ni SPC, ni srpski narod nisu priznali veštačke i nelegitimne avnojevske unutrašnje granice ustanovljene samovoljom Komunističke gerile u uslovima okupacije i gradjanskog rata«.

Ovu politiku »životnog prostora«, osvajanja i projekta Velike Srbije, koja je dovela do srpsko-svetskog rata i uništavanja ovog državnog prostora, ovaj Vladika je doživljava, ipak, kao »od Boga blagoslovenu«, rekavši:

»Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj naš rat pravedan, jer je odbrambeni. Ne napadački ni osvajački. Isus kaže: nema veće ljubavi od te da neko položi život svoj za bližnjeg svog. Onaj koji ide u odbrambeni rat za svoje ima Božiju blagodat. Za nas, koji branimo svoje, i ne pomišljamo na tudje, ovaj rat je odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven«.

Sve što je rečeno je istina ali ''sve što je istina, nije mi na korist'', kaže Apostol Pavle!

Ali, Riječ Gospodnja uči, savetuje i upućuje nešto drugo, sasvim drugo, svedočeći:

»A kad vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da je blizu njegovog pustošenja.

Tada stanovnici Judeje neka beže u Gore, koji budu u Gradu, neka izidju napolje, a koji budu u Polju neka ne ulaze u Grad, jer su ovo dani osvete, »Lk 20, 21, 22

Svoga neuspešnog ratnog poglavicu, Slobodana Miloševića, Vladika Atanasije Jevtić proklinje svim starozavetnim kletvama i mržnjama, 20.oktobra 1999.godine, otvoreno:

»To je kukavica, ulizica, poltron zapadnih moćnika. Vuk Branković je diletant prema njemu. To je čovek nekarakteran, neduhovan, neotesan, opak, osion i samoubica.

Daj Bože, da izvrši samoubistvo i da spasi ovaj narod!

Proklet bio Slobodan Milošević i ovoga i onoga sveta«.

Iznudjena pogrešna politika ne može se ovako površno, neuko, ograničeno, zlovoljno, tamno, politički izvan konteksta medjunarodne situacije i uticaja tzv.svetskih moćnika na ratna dogadjanja na ovom srpskom državnom prostoru ocenjivati imajući u vidu da je na svetskoj sceni i ceni isključiva vlast ''novčanih ljudi( Vilfredo Pareto)'' i velikih sila.Sila je prvi Zakon sveta!Tako je bilo, tako jeste i tako će biti u ovom sadašnjem isključivom i jedinom postojećem tzv.modusu imanja.U njemu je sve podredjeno uspehu, materijalnim dobrima, karijerama, moći, snazi, sili, efikasnosti, celishodnosti, sticanju bogatstva, otimanju teritorija i prividu, lažnom prividu da je izborna volja većine de facto izborna volja manjine.

Ako je to tako, a vidimo da jeste, proizilazi da Svetski Moćnik odredjuje kada će se desiti ratni sukob, na kojem mestu, ko će u njemu učestvovati u njegovo ime od strane tzv.malih naroda, ko će u njemu biti pobednik i ko će biti gubitnik, koliko će trajati taj ratni sukob i kolika će se krvnina proliti za ostvarenje njegovog cilja.

Mali narodi u istoriji svojih nevolja ne mogu biti nikada pobednici, niti gubitnici pošto nisu imali prilike i mogućnosti da ratuju za ostvarenje svojih nacionalnih i državnih interesa.

To je razlog zbog čega se ne prihvata Aristokratsko državno uredjenje kao najoptimalnije, najbolje i najidealnije bez obzira što su ga baš tako ocenili i procenili Aristotel i Platon, nego se demokratija ustoličava i hirotonira kao idealno društveno uredjenje potpuno neutemeljeno, plakatno, parolaški, primitivno, neuko, populistički, lažno imajući u vidu da ne postoji Hamletovske dileme da li je kompetentniji aristoa ili puk u vodjenju države.

Svaki pokušaj da se ova ustoličena društvena laž dovede u pitanje ili izmeni uvek izaziva oštro reagovanje Vlasti, jer ona zna da bi aristokratska vlast donela Svetlost i zamenila ''demokratski'' Mrak!

Zato je svetski aparat moći odlučio da ugasi, pogasi, utuli i uništi ovu Svetlost, koja se projavila u ličnosti premijera dr.Zorana Djindjića!

Terror lucis, ili, Strah od Svetlosti!

Ovaj strah od Svetlosti suštinski proizilazi iz straha od promena u sistemu svetske vlasti!

Na ovom prostoru postoji jedna nepodnošljiva mržnja protiv odnarodjenih intelektualaca i jedan puerelistički zahtev za jednakošću ljudi:

''Protiv Boga i Vladara,

protiv popa i oltara,

protiv krune i skiptara,

i trgovca kajišara,

borimo se mi.

Ustaj seljo,

ustaj rode,

da se spasiš od gospode.''

Iz ovakvog političkog uverenja proizašla je srpska politička Marseljeza još 1870 godine:

''Mi smo svi ravni!

što je Knjaz, to je i svinjar,

što je svinjar, to je savetnik,

što je savetnik, to je terzija,

što je terzija, to je i Sudija!

Svi smo mi jednaki!''

Premijer Zoran Djindjić izdvajao se svojom umnošću, racionalnošću, fronezisom, procenama, vizionarstvom, projekcijama i kvalitetom društvenih reformi, pa je ubrzo stekao ugled političkog Orla.

''Filozofi nisu stvoreni da bi se voljeli! Orlovi nikada ne lete u društvu!To treba prepustiti jarebicama i čvorcima.Lebdeti gore i držati spremne kandže, to je sudbina velikih genija'', kaže Galijani.

Ovo smrtno neprijateljstvo stada prema hijerarhiji i protiv jakih pojedinaca porodilo je neprijateljsko raspoloženje prema Zoranu Djindjiću, koje se manifestovalo i ispoljilo u jedno nepravično, neumereno, neskromno, drsko, bezobzirno, kukavično, lažno, nemilosrdno, podmuklo, zavidljivo, osvetoljubivo osećanje.

Inače, postoji nepoverenje prema izuzecima, s obzirom da biti izuzetan smatra se za prestup!

Rod ljudski ne prima proroke svoje i obično ih tera i bije; ali ljudi vole mučenike svoje i poštuju one koje su mukom umorili, kaže jedan moćnik duha.

Ovaj metafizički filozofem ima univerzalno značenje i vrednost, s obzirom da pozivam za svedoke celokupnu ovdašnju i svetsku javnost, otrežnjenu, verodostojnu, kompetentnu,istinoljubivu, nepristrasnu i metafizičku, koja će posvedočiti da je najveći istorijski romansijer sveta, Dobrica Ćosić, in continuo, meta ovakvih žestokih i besomučnih napada, koje Moćnik Sveta izvodi vešto, perfidno, artikulisano, podmuklo i prikriveno preko svog zakupljenog »nacionalnog stada« na ovom prostoru.Ovi udarci nalaze izvesne odjeke u okvirima dana, ali nemaju baš nikakve političke vrednosti u okviru večnosti ovoga gromadnog pisca imajući u vidu da se ono isključivo '' u službi duha''.

Ovi orkestrirani , osmišljeni, promišljeni, izrežirani, prostudirani , studiozni, vešti napadi hoće da pogase i ugase Svetlost njegovog dela, s obzirom da se pronosi i misionari istina o istinskoj stvarnosti u medjunarodnom životu.

»Ovo je svet, istini ovde nije mesto », kaže Bela Hamvaš !

Zločini se odigravaju, dešavaju i izvršavaju u mraku neistine, pa je zato Svetska vlast dovedena u iznudicu da ugasi svaku Svetlost koja se pojavi na bilo kojem delu ovoga sveta !

Ovo gašenje Svetlosti Istine relativno se lako radi i obavlja, jer instikt stada ceni sredinu i osrednjost kao nešto najviše i najdragocenije pošto je to mesto na kome se nalazi većina.Otuda je on protivnik svake hijerarhije.Stado oceća izuzetak, kako ispod sebe, tako i nad sobom, kao nešto neprijateljsko i štetno.Jedino u sredini nestaje strah; tu čovek nije sam ni u čemu; tu je malo mesta za nesporazum pošto postoji jednakost i pojedinac ne oseća svoj život kao prekor, nego kao pravi život, kaže Fridrih Niče.

U Hramu Svetoga Save, na sahrani premijera dr.Zorana Djindjića, Njegovo Visokopreosveštenstvo gospodin Amfilohije Radović,u dodeljenoj i odredjenoj ulozi od strane kompetentnog Moćnika Sveta, izgovorio je Riječ Trnja grube neblagodarnosti,neistina,blasfemija,pogrda,osporavanja,kontestacija,mržnje,optužbi u odnosu na pokojnog Premijera umesto da je zapojen duhom Besede na Gori govorio o Trojstvu, o božanskoj Tajni, o božanskoj Ljubavi, o ponovnom Radjanju u Duhu, o univerzalnoj ljudskoj Zajednici,o Logosu, o Hesedu, alias rečeno, o večnoj ekleziji koja ne počiva na jezicima, niti na nacijama, niti na rasama, niti na veri, niti na krvi, niti na rodu, niti na plemenu, niti na teritorijama i prolaznosti, nego samo na božanskom Duhu i takva Zajednica je zato apsolutna, istinska, neraskidiva i nerazrušiva eklezija.

Jednom rečju, očekivala se Riječ Ljubavi koja bi okadila i prekadila, Svetlošću Damaska, ovaj svekoliki tužni Zbor!

Nažalost, zatvoreno ne može da govori o otvorenom, ni populističko o aristokratskom, ni ponarodjeno o odnarodjenom, ni ksenofobično o slobodnom, niti deo o celini, niti handžar o sporazumevanju, niti status quo o promenama, niti uništavanje o stvaranju, niti nekrofilno o biofilnom, niti tomruk o civilizaciji, niti crna misao o beloj misli, niti terror lucis o lumen gentiumu, niti autistično o stvarnosnom, niti haos o kosmosu, niti lični interes o opštem dobru,pa se to iskoristilo da Pilat saopšti Presudu.

Ova Beseda Mržnje svela je život na jednu političku parnicu, a ne na čovekovo spasenje; na besmislenu golgotu, a ne na vaskresenije života; na Savla, a ne na Pavla; na Kaina, a ne na Avelja; na vreme, a ne na večnost; na besmisao, a ne na smisao; na rat, a ne na mir; na patnju, a ne na radost; na Ahrimana, a ne na Ormuzda; na Adama, a ne na Adama Kadmona; na vlast, a ne na ispunjenje, ili, pliromu života; na logos, ili, hesed, a ne na logiku; na profano znanje i obrazovanje, a ne sakralno vidjenje i gledanje; na površinu života, a ne na njegovu dubinu.

''Hajdemo na dubinu'', poziva Hristos ribare svoje!

Ovo je poziv u istinu, put, smisao, u Hanan, u Dantevovu otadžbinu koju ljudi doživljavaju ne kao kraj u kojem su rodjeni, nego kao ceo svet kao što ribe doživljavaju okean, ili, ptice što doživljavaju vazduh, ili, univerzum koji je domovina Marka Aurelija, u nevidljivo, u duhovno, u izlazak iz ovog ograničenog ateističkog euklidovskog trodimenzionalnog prostora i odlazak u Kraljevinu ''gde postoje i žive večni zakoni'', u aristokratiju gde vladaju najbolji, aristoe, elekti umesto vladavine najgorih, najnižih ljudi, duhovnih jarebica i čvoraka u državi oligarha, ili, vlasti!

Ovaj Vladika zna da se narod, nacija, kasta, religija, pogled na svet nalaze unutar čovečanstva, ali ne kao njegovo razdvajanje, nego kao njegovo bogatstvo i obilje!

Isto tako, On zna, dobro zna da je još Zaratustra rekao:

»Može se lečiti istinom, može se lečiti zakonom, može se lečiti nožem, ali od svih lekova je najbolji onaj koji vrši Sveta reč, Sveta reč koja zrači iz srca pravog čoveka«.

Konačno, verujući čovek zrači, primećeno, svojim izgledom i ponašanjem, jer u sebi nosi i pokazuje radost vaskrslog Hrista. Takav čovek bi ovom prilikom izgovorio Vijenac Života, a ne prosuo grubo i nekontrolisano Trnje mržnje od kojih će imati koristi samo Moćnik Sveta!

Ova fenianska, asasinska, šinfejnovska Crna Riječ nije sprečila dr.Zorana Djindjića da ode tamo gde mu je mesto: u Istoriju, u Legendu, u Memento, u Simbol, u Metaforu, u Smisao »imao se rašta i roditi«, u Postojanje, alias rečeno, ona je predstavljala njegovo pravo, velikoinkvizitorsko, aparatsko, hladno, čudovišno Ubistvo Svetlosti njegovih celovitih društvenih reformi u Srbiji.

Ako su 12.03.2003.godine osudjenici pucali u Telo Zorana Djindjića i njegovu Dušu, onda je 15.03.2003.godine označeni Veliki Inkvizitor, dakle, Amfilohije Radović ugasio, pogasio, utulio i ubio Svetlost Duha Večnosti njegovih reformi.

Fizičko ubistvo je de facto formalno dok je ovo drugo tzv.svetsko ubistvo u izgovorenoj mržnji navedene Besede suštinsko, s obzirom da je prvo ubistvo tzv.izvodjačke prirode dok je drugo ubistvo strateške prirode u okvirima ovoga sveta sa dalekosežnim negativnim društvenim posledicama i upozoravajućom pretnjom da se niko ne usudi da s služi Svetlošću istine !

Dakle, dogodilo se plebiscitarno ubistvo srpske i svetske vlasti !

Ali, ono što je Večnost ne može se ubiti pošto se Luča Mikrokozma dr.Zorana Djindjića kretala, oduvek, u kordinatama one poznate sezanovske molitve:

»Gospode, dozvoli mi da umrem dok radim, stvaram, menjam, obnavljam, izgradjujem, ulepšavam, usrećujem, reformišem, oblagorodjujem«.

Jednostavno, njegova Duhovna Katedrala, aristidbrijanovskih razmera i veličina, znala je da se '' naše pravo biće nalazi u onome što stvaramo, a ne u onome što smo razorili '', u onome što je preostalo, a ne u onome što je prolazno; znao je da osnovna slabost demokratije leži u unutrašnjim krizama, koje ishode iz dubokih razlika izmedju bogataša i siromaha koje dovode do zamiranja svakog osećanja njihove medjusobne solidarnosti i da se moraju rešiti, brzo i efikasno, ove borbe »izmedju novčanih ljudi i radnika«. (Vilfredo Pareto).

Samo jedna mrzovoljna, bezvoljna, mrzeća, depresivna, odsumporisana, osporavajuća, destruktivna, rušilačka, istrebljivačka Misao može da tvrdi »da ovaj čovek za Nojevu Barku« nije politički uspeo pošto nije dočekao, ipak, da vidi obnovljenu Srbiju, s obzirom da ni Mojsije nije ušao u Obećanu Zemlju, koju je Gospod obećao sinovima Izrailjevim, Avramu, Isaku i Jakovu, nego je samo video, sa vrha Fazge, na planini Navav, kako se ona prostire od Gala do Dana!

Ako je Mojsije dao Jevrejima, a jeste, Zakon kao osnov njihovog života, onda je dr.Zoran Djindjić Srbiji pronašao i pokazao Put »iz puta u haos« u »put za Evropu, dakle, u život!

Uostalom, ''za celinu radiš, za budućnost radiš''.

Srećom, jedna svetla, otvorena, oslobodjena, kosmopolitska, fosforska, lampadeforska Misao vidi i doživljava, kao jedno veliko društveno zlo, ovo Crno Lazarijanstvo, ili, politiku tzv.Nebeske Srbije, tražeći:

»Treba reći »iš« svima onima koji nam danas, na kraju XX veka, nude militarizovano srpstvo, državotvorno jedinstvo bajoneta i vojnički šlem umesto glave, koji zanosom fanatika nude »Nebesku« Srbiju u kojoj nema ničeg materijalnog. Treba napustiti »carstvo nebesko« kao politički projekt zato što je ono najkraći put do čiste patnje, samo drugo ime za zamisli i ideje kojima se diče tvorci nebuloza, zvanični propagandisti i pisci nekrologa«. (Ljubomir Simović).

Onaj najbolji, najelitniji, najaristokratskiji deo Gradjana, koji je učestvovao, milionski, na ovoj sahrani, svojim držanjem, ponašanjem i odžalovanjem, održao je onaj zasluženi i pravi govor Svetlosti i Ljubavi, poručivši:

»Ne boj se, malo stado, ni vrata paklena neće vam nauditi, jer sam Ja sa vama, do kraja sveta i veka« (Psalam 149).

Hajdučkopećinski Vladika i Moćnik Sveta nisu mogli ništa efikasno da urade u vezi gašenja ove projavljene Svetlosti društvenih promena na ovom srpskom državnom prostoru dvostrukim ubijanjem premijera Zorana Djindjića, jer je milion prisutnih gradjana ugledalo, videlo, ocenilo, procenilo, doživelo i postalo svesno njenih vrednosti.

Demoni zla svetske vlasti uvek su bežali i beže od Svetlosti Istine, jer od nje osećaju nepodnošljivo čuvstvo Straha !

Terror lucis, ili, Strah od Svetlosti !

31.X 2012.g. ILIJA RADULOVIĆ

advokat

Beograd

Ova Reč je izgovorena povodom izdavanja knjige ‘’PROCES KP 5/03’’, koja se odnosi na troipogodišnje sudjenje u Višem sudu u Beogradu povodom ubistva premijera dr.Zorana Djindjića.